Ne postoji zdrav ži­vot! Na kra­ju svi umru, zar ne?

Vecernji list - Hrvatska - - Feljton - R az­go­va­ra­la: IVA ĆURIĆ

Al­ka Vu­ica poz­na­ta je i po vječ­nom ko­ke­ti­ra­nju s et­no­lo­škim i tra­di­cij­skim ele­men­ti­ma u svo­jim pje­sma­ma, pa je mno­gi­ma zvu­ča­la ne­vje­ro­jat­nom in­for­ma­ci­ja da je ona jed­na od de­bi­tan­ti­ca na Fes­ti­va­lu kaj­kav­ske po­pev­ke odr­ža­nom po­čet­kom ruj­na. Do­is­ta, na­kon go­to­vo 40 go­di­na pro­fe­si­onal­ne glaz­be­ne ka­ri­je­re, Al­ka se pr­vi put po­ja­vi­la na kra­pin­skoj po­zor­ni­ci. Odje­ve­na u za­gor­sku na­rod­nu noš­nju, ot­pje­va­la je na ve­če­ri re­tros­pek­ti­ve pje­smu Zvon­ka Špi­ši­ća “Sta­ra vu­ra”, ko­ja je od­lič­no od­go­va­ra­la nje­zi­nu gla­su. Taj nas­tup bio je sa­mo je­dan od po­vo­da za raz­go­vor s Al­kom, u či­jem ži­vo­tu no­vos­ti ni­ka­da ne ne­dos­ta­je – počela je nova se­zo­na showa ko­ji ra­di za bo­san­sko iz­da­nje TV-a Pink, na fes­ti­va­lu u Ne­umu pred­sta­vi­la je no­vu pje­smu “Is­tan­bul”, ko­ja je ne­dav­no do­bi­la i vi­de­over­zi­ju i uver­ti­ra je za al­bum ko­ji bi se usko­ro tre­bao po­ja­vi­ti na tr­ži­štu.

U ve­ći­ni va­ših pje­sa­ma ogle­da se utje­caj tra­di­cij­ske glaz­be. I po­s­ljed­nja, “Is­tan­bul”, ko­ju ste pred­sta­vi­li na Et­no fes­ti­va­lu u Ne­umu i ova s ko­jom ste nas­tu­pi­li na Fes­ti­va­lu kaj­kav­ske po­pev­ke, do­kaz je to­me. Odak­le ta lju­bav?

Op­će­ni­to je glaz­ba ne­raz­dvo­ji­vi dio mene, već kao ma­la pje­va­la sam u zbo­ru i svi­ra­la kla­vir. Moj pr­vi su­sret s glaz­bom bi­le su pje­sme ko­je smo kao zbor iz­vo­di­li na škol­skim pros­la­va­ma, tzv. aka­de­mi­ja­ma. A u Is­tri gdje sam odras­la sve su fe­šte uvi­jek bi­le sta­rin­ske i pu­ne har­mo­ni­ke i na­rod­nog ve­se­lja. To je valj­da ne­ki kod s ko­jim odras­te­te. Da sam odras­la na Ja­maj­ci, vje­ro­jat­no bi moj iz­ri­čaj bio re­ag­ge, ko­ji is­to ta­ko obo­ža­vam.

Ko­li­ko ima is­ti­ne u tvrd­nji da ste pr­vi uve­li et­nos­til u hrvatski pop?

Pa, te­ško je po­bje­ći od ko­ri­je­na, a i ne tre­ba. Tre­ba uvi­jek ugra­di­ti ono što no­si­mo iz proš­los­ti u ne­što što je mo­der­no. Bi­la sam si­gur­no me­đu pr­vi­ma ko­ja je ko­ke­ti­ra­la s et­nom u dan­ce po­kre­tu 90-ih na ovim pros­to­ri­ma i ti­me se po­no­sim.

Pi­še­te li i da­lje in­ten­ziv­no pje­sme za dru­ge i jes­te li sma­nji­li rad­ni tem­po?

Pi­šem za dru­ge uvi­jek kad me uklju­če u ne­ki pro­jekt i ja­ko se ra­du­jem sva­kom no­vom iz­a­zo­vu. Još mi sme­ta­ju lo­ši tek­s­to­vi i nas­to­jim uvi­jek da­ti ne­što kva­li­tet­no.

Je li još ak­tu­al­na va­ša ka­ri­je­ra na bo­san­skom Pin­ku, gdje ste vo­di­li talk show?

Na­rav­no, moj talk show “Vi­di­mo se u Sa­ra­je­vu... s Al­kom”, ko­ji se pri­ka­zu­je sva­kog po­ne­djelj­ka na TV-u Pink BiH u 22 sa­ta, pos­tao je naj­gle­da­ni­ji show od 49 TV pos­ta­ja, a mo­že se gle­da­ti i na Yo­uTu­beu. Tre­nu­tač­no po­či­nje dru­ga se­zo­na, a pr­vi gos­ti su mi Ma­ti­ja Vu­ica, Ju­re Po­po­vić i Zvon­či­ca Vuč­ko­vić, pa Mag­ni­fi­co i La­ibach...

Je li se vo­di­telj­ski po­sao, ko­ji ste za­po­če­li na No­voj TV ta­ko­đer talk showom, do­go­dio slu­čaj­no ili ste to odu­vi­jek pri­želj­ki­va­li? Je li to za vas ne­ka pa­ra­lel­na avan­tu­ra ko­ju ra­di­te uz svoj pri­mar­ni po­sao pje­va­či­ce i tek­s­to­pis­ca?

Uvi­jek sam vo­lje­la no­vi­nar­stvo, a mo­ja omi­lje­na for­ma su in­ter­v­jui, ko­je sam još kao stu­den­ti­ca ra­di­la za ča­so­pis Po­let, kul­t­ni list 80-ih. I pri­je ne­go što sam zna­la da ću se ba­vi­ti glaz­bom, htje­la sam se ba­vi­ti no­vi­nar­stvom, a idol mi je bi­la ta­li­jan­ska no­vi­nar­ka i pu­bli­cis­ti­ca Ori­ana Fa­lac­ci. Ipak, bez ob­zi­ra na to što me po­li­ti­ka in­tri­gi­ra, za­ni­ma i iz­a­zi­va, mo­ja je lju­bav glaz­ba i bi­lo je pri­rod­no da se i u no­vi­nar­stvu naj­vi­še ba­vim glaz­be­ni­ci­ma i umjet­ni­ci­ma. Me­đu­tim, vo­lim pri­bli­ži­ti lju­di­ma sva­ku za­nim­lji­vu pri­ču, bez ob­zi­ra na za­ni­ma­nje. Za­to i vo­lim for­mu in­ter­v­jua.

Po­sao tek­s­to­pis­ca je us­tva­ri sa­mo­za­ta­jan, uvi­jek ne­ka­ko u pozadini, u dru­gom pla­nu. Jes­te li se mo­žda i za­to po­če­li ba­vi­ti pje­va­njem?

Istina, pri­lič­no je shi­zo­fre­no pi­sa­ti u sa­mo­ći ne­što što će ma­se pje­va­ti ge­ne­ra­ci­ja­ma. Ali to ni­je raz­log da net­ko tko pi­še i za­pje­va. Kao što sam već spo­me­nu­la, pje­va­la sam u zbo­ru, a kad sam kre­nu­la u ni­žu mu­zič­ku i počela svi­ra­ti kla­vir, od­mah sam počela i kom­po­ni­ra­ti. Pi­šu­ći za dru­ge, uvi­jek sam ne­što mi­je­nja­la i glaz­be­no, sva­đa­la se i ras­prav­lja­la s kom­po­zi­to­ri­ma o za­da­noj glaz­bi ko­ja je čes­to mo­ra­la os­ta­ti is­ta bez ob­zi­ra na to što je ko­či­la tekst. Ima­la sam svo­ju vi­zi­ju, a Ba­ja­ga me na­go­vo­rio da jav­no pro­pje­vam. Bio je za­div­ljen mo­jom bo­jom gla­sa i dao mi je po­dr­šku.

Na­pi­sa­li se ne­ke od naj­ve­ćih i naj­ljep­ših hi­to­va s ovih pros­to­ra. Ka­ko se osje­ća­te kad ih ču­je­te u pro­la­zu – na TV-u, ra­di­ju...?

Ne­kad čak i pla­čem kad ču­jem

Pik­zib­ne­ri­ma ko­ji tvr­de da smo ne­kad ži­vje­li u mra­ku to­ta­li­ta­riz­ma po­ru­ču­jem: Odras­ta­li smo slo­bod­no i is­tra­ži­va­li svo­je vri­jed­nos­ti i svje­to­na­zo­re, a u sve­mu smo bi­li bli­ži za­pa­du ne­go is­to­ku

ne­ke pje­sme, kad odem na kon­cert, a svi upa­le upa­lja­če kao na To­ni­je­vu “Ja sam za­ljub­ljen”, Jo­si­pi­nu “Gdje Du­nav lju­bi ne­bo” ili pak Oli­ve­ro­vu “Li­je­pa bez du­še”. A ne­kad mi se či­ni da su na ra­di­ju pus­ti­li ci­je­li moj blok pje­sa­ma. Pa on­da poč­nem ra­ču­na­ti ko­li­ko bih tre­ba­la bi­ti bo­ga­ta da ži­vim u ne­koj nor­mal­noj dr­ža­vi.

Jes­te li po­že­lje­li ra­di­ti ne­ki dru­gi po­sao, s fik­s­nim rad­nim vre­me­nom?

Pa, zna­la sam po­mis­li­ti po­ne­kad da bi to mo­žda bi­lo lak­še, ali ni­sam ni­kad o to­me oz­bilj­no raz­miš­lja­la.

Ote­ža­va li či­nje­ni­cu da ste sa­ma se­bi še­fi­ca i to što ste že­na?

Kod umjet­ni­ka uvi­jek ote­ža­va si­tu­aci­ju to što je sam se­bi šef i bez rad­nog vre­me­na. Po­treb­no je pu­no sa­mo­dis­ci­pli­ne i vje­re u ono što ra­di­te, jer ne­ma­te rad­no vri­je­me, a od ne­če­ga mo­ra­te ži­vje­ti. Za­to, ko­li­ko god se to či­ni la­kim, la­ko ni­je, ali je hrabro i za­bav­no. Ka­ko ka­že je­dan afo­ri­zam: “U ži­vo­tu nam sa­mo fa­le lju­di ko­ji će nas tje­ra­ti da ra­di­mo ono što mo­že­mo!”. Za umjet­ni­ke to vri­je­di na kva­drat. A za že­ne još udvos­tru­či­te!

Zbog ve­ze sa Sa­raj­li­jom Zlat­kom Ar­s­la­na­gi­ćem čes­to ste u Sa­ra­je­vu. Bis­te li mo­gli on­dje os­ta­ti ži­vje­ti?

U vri­je­me Ju­gos­la­vi­je uvi­jek sam sma­tra­la da je Sa­ra­je­vo je­di­ni grad u ko­jem bih mo­gla ži­vje­ti da ne ži­vim u Za­gre­bu. Da­nas mi se to na ne­ki na­čin os­tva­ri­lo. Po­ne­kad ži­vim u Sa­ra­je­vu, imam on­dje pri­vre­me­ni bo­ra­vak, pri­ja­te­lje, svo­ga Zlat­ka i od­mo­rim du­šu sva­ki put kad on­dje do­đem. Obo­ža­vam Sa­ra­je­vo! Ali, čes­to smo i u Is­tri, gdje se na­mje­ra­vam vra­ti­ti pod sta­re da­ne, a i Zlat­ko ja­ko vo­li Is­tru. Ali, da ne za­bo­ra­vim, Zagreb mi je ipak ro­di­telj i bes­kraj­no sam uz nje­ga ve­za­na.

Uza Zagreb vas ve­že i 28-go­diš­nji sin Ari­an. Ži­vi li on, na­kon što se vra­tio sa stu­di­ja u Lon­do­nu, još s va­ma?

Ari­an je umjet­nik, ba­vi se pro­duk­ci­jom elek­tro­nič­ke glaz­be i još se ni­je skra­sio. Pu­tu­je i pu­tu­je... Ra­di u Špa­njol­skoj, Fran­cu­skoj, Sr­bi­ji, Ka­na­di, En­gle­skoj... Kad je u Hr­vat­skoj, ži­vi u svo­joj ku­ći.

Ka­kav je Ari­an, u če­mu vam je sli­čan?

Emo­ti­van je i im­pul­zi­van, svoj i ne­pot­kup­ljiv! Slič­ni smo i raz­li­či­ti pot­pu­no, ali se po­štu­je­mo i uva­ža­va­mo. Uvi­jek postoji taj ge­ne­ra­cij­ski jaz, on vi­še zna o glaz­bi, a ja vi­še o ži­vo­tu. Da taj jaz bu­de ma­nji vje­ro­jat­no je po­mo­glo to što ni­ka­da ni­smo ima­li kla­si­čan od­nos ma­ma – sin, a naj­ma­nje ga ima­mo sa­da kad smo obo­je odras­li.

Ka­ko funk­ci­oni­ra lju­bav na dvi­je adre­se? Je li to za vas olak­ša­va­ju­ća ili ote­ža­va­ju­ća okol­nost? Na­ime, ne­ki pa­ro­vi vo­le tu vr­stu slo­bo­de.

I Zlat­ko i ja smo lju­di ko­ji mo­ra­mo osje­ća­ti slo­bo­du u sva­kom smis­lu te ri­je­či. Ni­smo ro­đe­ni za­jed­no ni­ti smo ve­za­ni pup­ča­nom vrp­com. Ži­vi­mo, vo­li­mo se i ra­zu­mi­je­mo, a to je naj­važ­ni­je. Ne odva­ja­mo se ni­kad kad ima­mo po­tre­bu bi­ti za­jed­no. Tek po­ne­kad, da na­pu­ni­mo ba­te­ri­je i opet se vra­ti­mo jed­no dru­go­me.

Je li to raz­log što ste ipak od­lu­či­li ne pot­pi­si­va­ti pa­pi­re i ući u brak?

Ne znam što bih vam rek­la... Brak je eko­nom­ska za­jed­ni­ca, a mi smo do­bros­to­je­ći i in­di­vi­du­al­no.

Nis­te se li­bi­li priz­na­ti da ste bi­li u ve­zi i sa že­na­ma. S dis­tan­ce od par go­di­na, vi­di­te li to kao hra­brost, is­kre­nost ili? Jes­te li do­ži­vje­li osu­du jav­nos­ti zbog to­ga, ne­ugod­nos­ti bu­du­ći da ipak ži­vi­mo na Bal­ka­nu.

Ne­ka­ko mi se či­ni da kad to od­go­va­ra me­di­ji­ma, on­da smo na Bal­ka­nu, a kad to ne od­go­va­ra, on­da ni­smo. Gdje smo ge­ograf­ski? Mo­že li net­ko od­go­vo­ri­ti na to pi­ta­nje pa da na­po­kon znamo? U do­ba mo­ga odras­ta­nja, bi­ti na Bal­ka­nu ni­je bi­lo ta­ko lo­še. Eks­pe­ri­men­ti­ra­li smo s glaz­bom, sa sta­vo­vi­ma, sa sek­su­al­noš­ću. Iako da­nas ne­ki pik­zib­ne­ri tvr­de da smo ži­vje­li u mra­ku to­ta­li­ta­riz­ma, ja vam tvr­dim da smo odras­ta­li slo­bod­no i is­tra­ži­va­li svo­je vri­jed­nos­ti i svo­je svje­to­na­zo­re. Ako ste se lju­bi­li sa že­nom, nis­te ne­iz­bjež­no bi­li oz­na­če­ni kao lez­bij­ka, ni­ti ste bi­li gay ako no­si­te šljo­ki­čas­ti sa­ko. Slo­bo­da je bi­la im­pe­ra­tiv, baš kao i obra­zo­va­nje! Ni­je bi­lo in­ter­ne­ta, ali glaz­ba je ta­da bi­la pu­no mo­der­ni­ja i u sve­mu smo pra­ti­li vi­še tren­do­ve za­pa­da ne­go da­nas kad smo u sve­mu bli­ži is­to­ku ne­go za­pa­du!

Na spo­tu za pje­smu “Is­tan­bul” po­ka­zu­je­te da ste u sjaj­noj for­mi. Ko­ja je taj­na?

Do­bra snim­ka!

Mis­li­te li da je pri­ča o zdra­vom ži­vo­tu, ko­ja je sa­da ja­ko u mo­di, pre­ci­je­nje­na?

Ne postoji zdrav ži­vot! Na kra­ju svi umru, zar ne? Pa čak vam ni to odri­ca­nje i tzv. zdrav ži­vot ne mo­gu ga­ran­ti­ra­ti da mo­že­te ži­vje­ti du­lje od ge­net­ske pre­dis­po­zi­ci­je. Opus­ti­te se i uži­vaj­te!

Tre­ba­li ste se zva­ti Bu­ga. Mo­že­te li se za­mis­li­ti s tim ime­nom? Ko­li­ko ono odre­đu­je ne­či­ju osob­nost?

Mo­ja ma­ma Zden­ka, ko­ju ina­če kuć­ni pri­ja­te­lji zo­vu Kra­lji­ca Hr­va­ta, jer je ja­ko hrvatski nas­tro­je­na, htje­la me na­zva­ti Tu­ga ili Bu­ga po ses­tra­ma pr­vih Hr­va­ta ko­ji su, pre­ma le­gen­di, nas­ta­ni­li ove pros­to­re. Na kra­ju mi je da­la ime Al­ka, kao sim­bol po­bje­de nad Tur­ci­ma, i na ne­ki na­čin me oz­na­či­la neo­bič­nim ime­nom. Svo­je ime kao ma­la ni­sam vo­lje­la, ali sad ga obo­ža­vam. Da mi je da­la ime Tu­ga ili Bu­ga is­to bi bi­lo do­bro, ali ipak ne u dje­tinj­stvu. Dje­ca ne vo­le bi­ti druk­či­ja od dru­gih, tek kas­ni­je se vo­li­mo iz­dvo­ji­ti.

Vje­ru­je­re li u nu­me­ro­lo­gi­ju?

Vje­ru­jem u sve! A na­ro­či­to u ma­te­ma­ti­ku

ži­vot!• ko­ja nam odre­đu­je

Bi­la sam me­đu pr­vi­ma na ovim pros­to­ri­ma ko­ja je ko­ke­ti­ra­la s et­nom u dan­ce po­kre­tu 90-ih i ti­me se po­no­sim

Pink BiH je­dan je Al­kin talk show na TV-u Za­ljub­lje­na u no­vi­nar­stvo pros­to­ri­ma od naj­gle­da­ni­jih na ovim

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.