Ra­ču­na­la da­nas mo­gu pro­uča­va­ti kul­tu­ru, ide­je i sla­vu

Vecernji list - Hrvatska - - Biznis -

Objav­lju­ju­ći u po­s­ljed­njim go­di­na­ma 20. sto­lje­ća svo­je pr­ve znans­tve­ne ra­do­ve, ni­sam mo­gao ni za­mis­li­ti ko­li­ko će se po­ziv znans­tve­ni­ka fun­da­men­tal­no pro­mi­je­ni­ti već unu­tar idu­ća dva de­set­lje­ća. Za­hva­lju­ju­ći svo­joj go­le­moj sna­zi, da­naš­nja su­per-ra­ču­na­la omo­gu­ću­ju is­tra­ži­va­nja te­me­lje­na na mi­li­ju­ni­ma pu­ta ve­ćim ko­li­či­na­ma pre­ciz­no iz­mje­re­nih in­for­ma­ci­ja, no što smo ih ika­da ima­li na ras­po­la­ga­nju u proš­los­ti. Sto­ga sam op­ti­mis­ti­čan raz­miš­lja­ju­ći o spoz­na­ja­ma ko­je će­mo do­se­ći no­vim, tzv. “big da­ta” is­tra­ži­va­nji­ma. Tes­ti­ra­ju­ći ti­su­će hi­po­te­za u dje­li­ću se­kun­de ko­ris­te­ći sve dos­tup­ne po­dat­ke, mo­der­na ra­ču­na­la pri­pi­su­ju sva­koj od mo­gu­ćih hi­po­te­za pre­ciz­no iz­ra­ču­na­tu vje­ro­jat­nost. Ti­me os­tva­ru­ju pos­tig­nu­ća za ko­ja bi ti­mo­vi­ma znans­tve­ni­ka iz proš­log sto­lje­ća tre­ba­le ti­su­će go­di­na. “Big da­ta” ana­li­ze u bi­ome­di­ci­ni čes­to se oz­na­ču­ju neo­lo­giz­mom “omi­ka”, nas­tav­kom koji oz­na­ču­je da se ra­di o is­tra­ži­va­nji­ma svih mo­gu­ćih in­for­ma­ci­ja o ne­kom pred­me­tu is­tra­ži­va­nja – pri­mje­ri­ce, svim ge­ni­ma (“ge­no­mi­ka”) ili pro­te­ini­ma (“pro­te­omi­ka”). Na­ša osje­ti­la ni­su u sta­nju mje­ri­ti te po­dat­ke, već to za nas iz uzo­ra­ka kr­vi či­ne iz­nim­no so­fis­ti­ci­ra­ni mjer­ni ure­đa­ji. Ta­ko­đer, ljud­ski mo­zak ni­je u sta­nju po­hra­ni­ti ni ana­li­zi­ra­ti ni­ti pri­bliž­no to­li­ke ko­li­či­ne in­for­ma­ci­ja. Sto­ga nam ra­ču­na­la omo­gu­ću­ju uvi­de u pro­ce­se unu­tar na­ših or­ga­ni­za­ma ko­je mi sa­mi, bez nji­ho­ve po­mo­ći, ni na koji na­čin ne bi­smo mo­gli spoz­na­ti. Me­đu­tim, u ci­je­lom tom na­pret­ku u 21. sto­lje­ću, moj omi­lje­ni pri­mjer pro­do­ra je “kul­tu­ro­mi­ka”. Ra­di se o iz­nim­no ino­va­tiv­noj pri­mje­ni ovog is­tog na­če­la - dak­le, pri­kup­lja­nja go­le­me ko­li­či­ne po­da­ta­ka, a za­tim sus­tav­ne ra­ču­nal­ne ana­li­ze i obra­de. No, u slu­ča­ju “kul­tu­ro­mi­ke”, ne is­tra­žu­ju se po­ja­ve u pri­ro­di ni­ti ži­vi or­ga­niz­mi, već na­še kul­tur­no na­s­lje­đe. Ovaj na­pre­dak po­ve­zu­je se s ra­dom znans­tve­ni­ka Je­an-Bap­tis­te Mic­he­la i Ere­za Ai­de­na sa Sve­uči­li­šta Har­vard. Doz­nav­ši da kom­pa­ni­ja Go­ogle ra­di na di­gi­ta­li­za­ci­ji svih knji­ga ko­je su ika­da objav­lje­ne, uvi­dje­li su da ra­ču­na­lo knji­ge pre­poz­na­je tek kao na­ku­pi­ne vr­lo ve­li­kog bro­ja ri­je­či. Na­kon što je Go­ogle omo­gu­ćio pre­tra­ži­va­nje i ana­li­zu sva­ke od tih ri­je­či u sva­koj od knji­ga, Mic­hel i Ai­den shva­ti­li su da, za­pra­vo, ne­ma raz­li­ke is­tra­žu­ju li slje­do­ve du­šič­nih ba­za u mo­le­ku­la­ma DNK raz­nih or­ga­ni­za­ma, slje­do­ve ami­no­ki­se­li­na u pro­te­ini­ma čo­vje­ka, ili pak slje­do­ve ri­je­či za­pi­sa­ne u knji­ga­ma. Na is­ti na­čin kao što sus­tav­no is­tra­žu­je­mo ge­ne i pro­te­ine, oni su od­lu­či­li is­tra­ži­ti tekst za­pi­san u mi­li­ju­ni­ma knji­ga iz 19. i 20. sto­lje­ća, ne bi li do­ka­za­li da na ovaj na­čin mo­že­mo “mje­ri­ti” vlas­ti­to kul­tur­no na­s­lje­đe. Ono što me po­seb­no in­s­pi­ri­ra u nji­ho­vu ra­du jest ko­li­ko bi tak­vu ideju bi­lo ne­mo­gu­će pro­ves­ti prije sa­mo dva­de­se­tak go­di­na. Ni­ti je­dan vr­lo na­či­tan čo­vjek ne bi mo­gao za­pam­ti­ti sva­ku ri­ječ u sva­koj knji­zi, a još ma­nje ana­li­zi­ra­ti po­pu­lar­nost sva­ke od tih ri­je­či kroz raz­dob­lje od dva sto­lje­ća. No, Mic­hel i Ai­den uči­ni­li su baš to: kons­tru­ira­li su ba­zu di­gi­ta­li­zi­ra­nih tek­s­to­va vi­še od pet mi­li­ju­na knji­ga, što je oko 4% svih ika­da ti­ska­nih knji­ga, u ko­ji­ma je otis­nu­to 500 mi­li­jar­di ri­je­či. To im je omo­gu­ći­lo da iz­ra­ču­na­ju da je 1900. go­di­ne en­gle­ski je­zik imao oko 500.000 ri­je­či, a da ih da­nas već ima oko mi­li­jun. Za­tim su ana­li­zi­ra­li ko­li­ko se čes­to sva­ka od njih po­jav­lji­va­la kroz vri­je­me u od­no­su na sve os­ta­le ri­je­či, i ka­ko je “po­pu­lar­nost” ne­kih ri­je­či, a ti­me i raz­nih ljud­skih ide­ja i te­ma ras­pra­ve, ras­la i pa­da­la. Ana­li­za­ma su pri­mi­je­ti­li ka­ko bi se ina­či­ce po­je­di­nih ri­je­či po­jav­lji­va­le i pos­tup­no za­mje­nji­va­le pret­hod­nu va­ri­jan­tu, do­pri­no­se­ći ti­me ra­zu­mi­je­va­nju ra­zvo­ja gra­ma­ti­ke. Ta­ko­đer, ot­kri­li su pri­mje­re cen­zu­re, ka­da bi po­pu­lar­nost ne­ke ri­je­či ras­la iz go­di­ne u go­di­nu, a za­tim bi na­glo nes­ta­la iz svih knji­ga. Mo­gli su čak i pra­ti­ti po­jav­lji­va­nje ime­na po­vi­jes­nih oso­ba, te “iz­mje­ri­ti” ko­li­ki je do­is­ta bi­lo nji­hov utje­caj, me­đu­sob­no ih us­po­re­đu­ju­ći po bro­ju na­vo­da u knji­ga­ma, kao i iz­mje­ri­ti ko­li­ko je pro­sječ­no go­di­na bi­lo po­treb­no da se pres­ta­nu spo­mi­nja­ti. Za­klju­či­li su, pri­mje­ri­ce, da ame­rič­ki pred­sjed­ni­ci iz proš­log sto­lje­ća po­la­ko pa­da­ju u za­bo­rav, no Marylin Mon­roe, Sig­mund Fre­ud i Mic­key Mo­use se još uvi­jek iz­ne­na­đu­ju­će do­bro dr­že.

Mic­hel i Ai­den ot­kri­li su pri­mje­re cen­zu­re ka­da bi po­pu­lar­nost ne­ke ri­je­či ras­la pa na­glo nes­ta­la iz svih knji­ga

*Au­tor je sve­uči­liš­ni pro­fe­sor i di­rek­tor Cen­tra za glo­bal­no zdrav­lje na Sve­uči­li­štu u Edin­bur­g­hu i re­do­vi­ti član Kra­ljev­skog druš­tva Bri­tan­ske aka­de­mi­je zna­nos­ti.

“Iz­mje­ri­li” su ko­li­ko je u pro­sje­ku go­di­na bi­lo po­treb­no da se ne­ke po­vi­jes­ne oso­be pres­ta­nu spo­mi­nja­ti

Marylin Mon­roe ne­za­bo­rav­na je za raz­li­ku od ne­kih pred­sjed­ni­ka SAD-a

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.