Ot­kriv­ši Evro­pu, shva­tio sam da smo ko­ža­ri na pe­ri­fe­ri­ji bo­gat­stva

Car­stvo jed­na­kos­ti nas­tav­lja­lo me pro­go­ni­ti. “Po­vi­jes­na” so­li­dar­nost jest pri­je­va­ra, pa­kao bi­jed­nih nas­ta­vit će se u be­sko­nač­nost... Uvi­jek će bi­ti onih koji do­bro ži­ve i onih koji pa­te u si­ro­maš­tvu

Vecernji list - Hrvatska - - Politički Magazin Obzor -

oga­đaj koji ću sa­da opi­sa­ti zbio se na­kon od­la­ska s Ga­ze. Ne znam ka­da se to do­go­di­lo, ali u jed­no sam si­gu­ran: ni­smo vi­še na Ga­zi, ne­go u zgra­du­ri­ni Pr­ve hr­vat­ske šte­di­oni­ce. Je­sam li u pr­vom, dru­gom ili tre­ćem raz­re­du puč­ke ško­le, ne znam. Uz naj­bo­lju vo­lju, vri­je­me ne mo­gu odre­di­ti. Aneg­do­ta o ko­joj je ri­ječ uvo­di u struk­tu­ru mog bi­ća jed­nu no­vu ka­te­go­ri­ju ko­ja će (kao ka­te­go­ri­ja ras­cje­pa) u njoj os­ta­ti za­uvi­jek. De­fi­ni­ram je kao so­li­dar­nost s Dru­gim koji je po­tla­čen, So­li­dar­nost s iz­rab­lji­va­nim. Da bi bio jas­ni­ji nje­zin nas­ta­nak, mo­ram ne­što de­talj­ni­je re­ći o an­ti­te­zi ko­ja odu­vi­jek ži­vi u me­ni. Iz sve­ga što sam do sa­da is­pri­čao vid­lji­vo je da me priv­la­či­la sna­ga i da sam svo­ju slo­bo­du čes­to pre­tva­rao u vi­tal­nost bli­zu gru­bos­ti; osje­ćam go­to­vo im­pe­ra­tiv­nu po­tre­bu da se na­met­nem i da Dru­gog po­dre­dim se­bi. Di­na­mič­nost mog Ja to­li­ko je snaž­na da Dru­gog i Svi­jet že­lim jed­nos­tav­no uvu­ći u se­be i stvo­ri­ti je­dins­tvo te ta­ko prev­la­da­ti eg­zis­ten­ci­jal­ni ras­cjep.

Ma­sa iz­aš­la iz pak­la

S dru­ge stra­ne (kao što sam već spo­me­nuo) pos­to­ji svi­jest o Dru­gom kao o Ja: i Dru­gi je is­to što i Ti. Ovaj unu­traš­nji elan prema Dru­gom i prema po­što­va­nju Dru­gog, osje­ćaj od­go­vor­nos­ti za Dru­gog i za sve oko se­be, is­to je to­li­ko in­ten­zi­van ko­li­ko i že­lja za sna­gom. Ni­et­z­s­c­he­ov nad­moć­ni (“nad­čo­vječ­ni”) An­ti­krist i evan­đe­oski Krist Lju­ba­vi u je­dins­tvu. Bol­na raz­bi­je­nost. Čis­ta mu­ka. Ka­to­li­ci­zam i bo­lest po­ten­ci­ra­li su kod me­ne svi­jest o Dru­gom i bri­gu za nje­ga. Bio sam vjer­nik i Bog mi je go­vo­rio da tre­bam lju­bi­ti bliž­njeg kao sa­mog se­be. Kris­to­va mu­ka i žr­tvo­va­nje za čo­vje­ka bi­li su ne­što naj­ljep­še što sam znao: li­te­ra­tu­ra nad li­te­ra­tu­ra­ma... Vi­dio sam mno­go bi­je­de oko se­be, a pro­sja­ci koji su ni­je­mo sta­ja­li pred cr­k­vom bi­ja­hu ži­vi prst upren u ne­prav­du i pri­vi­le­gi­je. Kao dje­čak spu­štao sam gla­vu pred nji­ma, ne usu­đu­ju­ći se po­gle­da­ti u nji­ho­ve oči. Uz ka­to­li­ci­zam, bo­les­ni su lju­di naj­vi­še uči­ni­li da vi­dim Dru­go­ga. Ni­sam mo­gao pod­ni­je­ti ja­uke, ra­ne, krv ko­ja se zgru­ša­va, tu­ber­ku­loz­ni ka­šalj, odre­za­ne doj­ke, de­for­mi­ra­na li­ca, slje­po­ću, glu­ho­ću, ru­ke bez pr­sti­ju, svi­ja­nje ti­je­la. Vi­kao sam bez­glas­no, to sam ja, to sam ja. Dru­gim ri­je­či­ma, ka­to­li­ci­zam i bo­lest, duh i ti­je­lo, uči­li su me jed­na­kos­ti i po­ti­ca­li da pre­ko jed­na­kos­ti po­ku­šam do­ći do Cje­li­ne u ko­joj će se Ja i Dru­gi sklad­no sje­di­ni­ti... Ka­te­go­ri­ja so­li­dar­nos­ti s Dru­gim ži­vje­la je već u me­ni, ali ju je ovaj do­ga­đaj dig­nuo do so­li­dar­nos­ti s po­tla­če­ni­ma, do brat­stva s eks­plo­ati­ra­ni­ma. Kar­lo­vac je imao ne­ko­li­ko tvor­ni­ca ko­že. Ni­ka­da me ni­je za­ni­ma­lo ko­li­ko rad­ni­ka u nji­ma ra­di i što ra­de, bi­lo je to iz­van mog svi­je­ta. Tog po­pod­ne­va ka­da se ovaj do­ga­đaj zbio, slu­čaj­no sam se na­šao na ces­ti ko­jom je iš­la kom­pak­t­na ma­sa lju­di. Njih ne­ma mno­go, če­ti­ris­to, mo­žda pet­sto. Vi­dim da su to rad­ni­ci, ko­ža­ri. Oni idu prema me­ni i ja se skla­njam s pu­ta. Idu dos­ta br­zo i vi­ču. Straš­no vi­ču, no­se tran­s­pa­ren­te. Pov­la­čim se što da­lje mo­gu jer oni za­uzi­ma­ju ci­je­lu ces­tu, idu u osme­ro­re­du i ur­la­ju. Do­la­ze bli­zu, na de­se­tak me­ta­ra, užas­no smr­de. Smr­de po ko­ži, po bla­tu, po zma­za­no­ći, po zno­ju, po iz­no­še­nim odi­je­li­ma, po ne­čis­ti, po bi­je­su. Svi su cr­ni, ima­ju groz­ne ru­ke, kvr­ga­ve i mas­ne ša­pe s de­be­lim pr­sti­ma, ko­se že­na le­pr­ša­ju kao ki­te na cr­nim zas­ta­va­ma. Li­ca su is­crp­lje­na, mi­ši­ce mons­tru­oz­ne, us­ta otvo­re­na, zu­bi im manj­ka­ju, gla­so­vi ne­raz­go­vi­jet­ni, oči iz­bu­lje­ne, ži­le na vra­tu na­pe­te, odje­ća po­ha­ba­na, slič­ni su stra­ši­li­ma i vje­šti­ca­ma, ali je korak čvrst i tvrd, red ne­pro­bo­jan. Pro­la­ze mi­mo me­ne, sve to ne tra­je du­go, mo­žda tri­de­set se­kun­di, mo­žda mi­nu­tu-dvi­je. To ni­je po­vor­ka u ko­joj se mo­gu vi­dje­ti po­je­din­ci, ne­go ma­sa ko­ja kre­će kao ku­gla. Strah me je - što

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.