Šek­sov re­for­m­ski do­ping spa­ša­va na­rod od po­li­ti­ke ili po­li­ti­ku od na­ro­da

Vecernji list - Hrvatska - - Politički Magazin Obzor - Pi­še Mir­ko Ga­lić

ga­le­ri­ji li­ko­va ko­ji su do­mi­ni­ra­li hr­vat­skom po­li­ti­kom od pro­gla­še­nja neo­vis­nos­ti, Vla­di­mir Šeks je po du­go­vječ­nos­ti us­po­re­div s fran­cu­skim bi­sku­pom Tal­leyran­dom (Char­les Ma­uri­ce); pos­li­je pri­se­ge Bo­gu i Cr­k­vi, taj je ple­mić čak 13 pu­ta pri­se­zao svje­tov­nim vla­da­ri­ma, uklju­či­vo Na­po­le­ona, i sa sva­kom pro­mje­nom vlas­ti ja­čao svoj po­li­tič­ki po­lo­žaj. U po­li­tič­koj po­vi­jes­ti fi­gu­ri­ra kao „umjet­nik po­li­ti­ke“, ne­za­us­tav­ljiv u na­pre­do­va­nju, sve do po­lo­ža­ja pred­sjed­ni­ka par­la­men­ta, i vješt u odr­ža­va­nju na tra­pe­zu vlas­ti. Taj tip po­li­ti­ča­ra nit­ko ne mo­že is­tje­ra­ti ni kroz pro­zor, ni kroz vra­ta. Na­ša ver­zi­ja Tal­leyran­da ima dos­ta to­ga od iz­vor­ni­ko­ve du­hov­ne sna­ge i ener­gi­je, po­li­tič­ke in­te­li­gen­ci­je i lu­kav­s­tva, am­bi­ci­je za vlaš­ću i spo­sob­nos­ti op­s­tan­ka na vlas­ti; za­to se i da­nas odr­ža­va na po­vr­ši­ni. Ni­je ni Šeks bio sa­mo po­li­ti­čar op­će prak­se, ko­ji se se­lio s funk­ci­je na funk­ci­ju, ni prav­nik spe­ci­ja­list ko­ji zbog bo­ga­tog mi­nu­log ra­da i oš­tro­ga ka­rak­te­ra ni u mi­ro­vi­ni ne mo­že bi­ti mi­ran, ni­ti mu nje­go­vi broj­ni sta­ri i no­vi opo­nen­ti da­ju mira. U sa­bor­skim bor­ba­ma pr­sa o pr­sa ni­je mu bi­lo rav­na, prem­da mu ni­je bi­lo la­ko pos­ti­za­ti prav­nič­ke po­bje­de dok je imao do­ras­log kon­ku­ren­ta u li­ku Ma­te Ar­lo­vi­ća, i od­ba­ci­va­ti to­li­ke po­li­tič­ke sum- nje u lo­jal­nost ko­je je ši­rio nje­gov omi­lje­ni pro­tiv­nik Sti­pe Me­sić. Ni­je ne­poz­na­to da ni­ko­me ni­je os­ta­jao du­žan. Kao is­tak­nu­ti prav­nik u po­li­ti­ci, Vla­di­mir Šeks us­po­re­div je s još jed­nim ar­he­tip­skim li­kom me­đu vi­so­kim fran­cu­skim po­li­ti­ča­ri­ma: to je Mic­hel De­bre ko­ji je, kao i on, ušao u po­vi­jest kao mod­ni kro­jač us­tav­nih uni­for­mi za po­tre­be dr­žav­ne po­li­ti­ke. Prav­nik ško­lo­va­njem, od­vjet­nik is­kus­tvom, po­li­ti­čar sud­bi­nom, De Ga­ul­le­ov bliski i oda­ni su­rad­nik i is­tak­nu­ti dr­žav­nik naj­poz­na­ti­ji je po to­me da je na­pi­sao i da­nas va­že­ći fran­cu­ski Us­tav za „svo­ga Ge­ne­ra­la“kad je 1958. do­la­zio na če­lo dr­ža­ve. No­vom pred­sjed­ni­ku dao je u ru­ke us­tav­ni alat, po nje­go­voj mje­ri, s ja­kim de­mo­krat­skim ins­ti­tu­ci­ja­ma, i s do­mi­nant­nom ulo­gom še­fa dr­ža­ve, da mo­že vla­da­ti. Kad je hr­vat­ski ge­ne­ral Fra­njo Tuđ­man pre­uzi­mao kor­mi­lo no­ve hr­vat­ske dr­ža­ve, i on je svo­je mje­re dao ta­da ma­nje poz­na­tom od­vjet­ni­ku Šek­su ko­ji će pos­ta­ti sla­van, i slav­ljen, po to­me da je sa­šio pr(a)vo us­tav­no odi­je­lo, i za sa­mos­tal­nu Hr­vat­sku i za nje­zi­na pr­vog iz­a­bra­nog po­gla­va­ra. U blje­šta­vim sa­lo­ni­ma ta­daš­njeg „Ha­lu­do­va“(s)kro­je­na je hr­vat­ska bu­duć­nost, s ov­las­ti­ma pr­vo­ga pred­sjed­ni­ka kak­ve ni De Ga­ul­le ni­je uži­vao; mo­gao je i vi­še ne­go što mu je Us­tav do­pu­štao, re­ci­mo, ne priz­na­ti re­zul­ta­te de­mo­krat­ski va­lja­nih iz­bo­ra (u Za­gre­bu). Za De­bre­ov us­tav, Franço­is Mit­ter­rand go­vo­rio je da pred­stav­lja „per­ma­nent­ni dr­žav­ni udar“, ali se nji­me per­ma­nent­no, bez ikak­vog ne­de­mo­krat­skog uda­ra, sam ko­ris­tio pu­nih 14 go­di­na vlas­ti, s ne­uvjer­lji­vim objaš­nje­njem da je us­tav Pe­te Re­pu­bli­ke bio opa­san pri­je nje­ga, da će bi­ti opa­san pos­li­je nje­ga. Vri­je­me mu sve do­sad ni­je da­lo za pra­vo: Fran­cu­ska funk­ci­oni­ra kao de­mo­krat­ska dr­ža­va, s us­ta­vom i us­pr­kos nje­mu. Što je sve mo­glo na­tje­ra­ti ili mo­ti­vi­ra­ti Vla­di­mi­ra Šek­sa da iz mi­ro­vi­ne, kad lju­di vi­še mis­le na proš­lost ne­go na bu­duć­nost, sta­vi na stol no­vi pa­ket ide­ja o re­di­zaj­ni­ra­nju po­li­tič­ko­ga sus­ta­va, i iz­a­zo­ve sve­op­ću zna­ti­že­lju kao da je ot­krio no­vi pla­net vlas­ti. Mo­žda i to što je po­li­tič­ki stol pra­zan, što ne­ma no­vih ide­ja, što u ne­ru­tin­skoj si­tu­aci­ji kad se zem­lja praz­ni, is­e­lja­va i kli­zi pre­ma dnu eu­rop­ske ljes­tvi­ce (ne)us­pješ­nos­ti, prev­la­da­va­ju ru­tin­ske sva­đe me­đu stran­ka­ma, umjes­to te­melj­ne po­li­tič­ke de­ba­te u sva­koj stran­ci i me­đu nji­ma: ka­mo ide Hr­vat­ska? Dok je to mo­gao pro­vo­di­ti s vi­so­kih po­lo­ža­ja ko­je je za­uzi­mao u dr­ža­vi, ni­je htio; sad kad bi to htio pro­ves­ti s re­zerv­nog po­lo­ža­ja si­ve emi­nen­ci­je po­li­ti­ča­ra ko­ji „mo­že sve“, te­ško će us­pje­ti.

Ko­pi­ra­nje Fran­cu­za

Je li Šeks pro­ci­je­nio da je Hr­vat­ska iz­mo­re­na ste­ril­nim stra­nač­kim bor­ba­ma, u de­pre­siv­nom po­lo­ža­ju u kak­vom se na­la­zi­la Fran­cu­ska pri­je ne­go što je De Ga­ul­le dru­gi put do­šao na vlast, da po­dig­ne to­nus na­ci­ji. Fran­cu­ski je ge­ne­ral po­vje­rio Mic­he­lu De­breu da mu pris­kr­bi tak­ve us­tav­ne ov­las­ti da mo­že iz­vla­či­ti zem­lju iz kri­ze; Šeks sa­mo­ini­ci­ja­tiv­no pred­la­že svo­ju do­zu re­for­m­sko­ga do­pin­ga da vra­ti Hr­vat­skoj po­lju­lja­ni mo­ral i iz­gub­lje­nu na­du. Kod nje­ga se, kao i kod Tal­leyran­da, is­pre­ple­ću prag­ma­ti­zam i vi­zi­ja: ka­ko ni­je na vlas­ti, iz po­za­di­ne se do­ka­za­ni prag­ma­tik okre­će vi­zi­ji, i iz­a­zi­va ras­pra­vu; u zem­lji mo­no­lo­ga, sklo­ni­joj tra­ču i ogo­va­ra­nju ne­go ras­pra­vi i di­ja­lo­gu, to je po­zi­tiv­na či­nje­ni­ca. Nje­gov bis­tri prav­nič­ki po­gled pr­vi put se 90-ih go­di­na za­us­ta­vio na fran­cu­skoj Pe­toj Re­pu­bli­ci, da bi no­voj hr­vat­skoj dr­ža­vi osi­gu­rao sta­bil­nost i funk­ci­onal­nost. Tuđ­ma­nu ni­je od­go­va­rao par­la­men­tar­ni, čak ni kan­ce­lar­ski sus­tav, jer bi se u nji­ma (iz)gu­bi­la nje­go­va do­mi­na­ci­ja; je li osje­ćao pri­bli­ža­va­nje ra­ta, pa je htio ima­ti sve uz­de u svo­jim ru­ka­ma, ili je po po­li­tič­koj kons­ti­tu­ci­ji bio pre­do­dre­đen za auto­krat­ski tip vla­da­vi­ne? Što o to­me mis­li, Šeks dje­lo­mič­no ot­kri­va u svo­jim knji­ga­ma. Uglav­nom, Tuđ­man se slu­žio ko­pi­jom De Ga­ul­le­ova (s)us­ta­va: Šeks je, uz Smilj­ka So­ko­la i ne­ko­li­ko dru­gih is­tak­nu­tih prav­ni­ka, bio uvoz­nik i pre­ra­đi­vač fran­cu­sko­ga sis­te­ma, za po­tre­be ja­kog čo­vje­ka no­ve hr­vat­ske dr­ža­ve. Za­us­tav­lja li se Šeks još jed­nom na fran­cu­sko­me mo­de­lu - ali Če­t­vr­te Re­pu­bli­ke - ko­ji prav­ni­ci na­vo­de kao pri­mjer po­li­tič­ke nes­ta­bil­nos­ti, krh­ke vlas­ti i tan­kih ve­ći­na; ovaj put da ka­že da Hr­vat­skoj ne od­go­va­ra slo­že­ni i glo­maz­ni sus­tav s mno­go pa­tu­ljas­tih stra­na­ka, ko­je u pra­vi­lu funk­ci­oni­ra­ju po sis­te­mu lo­še sa­mo­pos­lu­ge, da se ne zna što tko ku­pu­je, ni tko sve pla­ća. Opet se upu­šta u prav­nič­ku bit­ku s is­tim objaš­nje­njem – da zem­lji tre­ba sta­bil­na vlast, što pos­ta­je oz­bilj­ni sin­drom po­tis­nu­tog stra­ha od nes­ta­bil­nos­ti; sa­daš­nja ma­te­ma­tič­ki ti­jes­na ve­ći­na po­li­tič­ki mo­že bi­ti in­te­res­no odr­ži­va, ali sis­tem­ski ni­je du­go­roč­na: bi­ra­či za nju ni­su da­li glas pri­je go­di­nu da­na, da bi to po­nav­lja­li u pr­voj slje­de­ćoj pri­li­ci. Bu­du­ći iz­bo­ri bit će no­vi. Krat­ko iskus­tvo fran­cu­ske Če­t­vr­te Re­pu­bli­ke (1945.-1958.) ilus­tri­ra kak­ve sve po­tre­se mo­že pro­la­zi­ti zem­lja s mnoš­tvom stra­na­ka, po­di­je­lje­na iz­me­đu KP ko­ja je iz­aš­la ja­ka iz po­kre­ta ot­po­ra, ali pos­ta­la ne­upo­treb­lji­va u mi­ru, jer je bi­la na ve­zi s Mo­sk­vom, so­ci­ja­lis­ta Guya Mol­le­ta i Pi­er­rea Men­des-Fran­cea ko­ji ni­su htje­li sta­ti (ni) pod is­tu zas­ta­vu, i po­li­tič­ke des­ni­ce ko­ja s kom­plek­som ko­la­bo­ra­ci­je ni­je mo­gla igra­ti zna­čaj­ni­ju ulo­gu u po­dje­li vlas­ti. Vla­de su se mi­je­nja­le u rit­mu go­diš­njih do­ba, što je mo­glo po­go­di­ti i Hr­vat­sku da su pos­li­je Ti­ho­mi­ra Ore­ško­vi­ća dru­gi epi­zo­dis­ti igra­li glav­ne ulo­ge. Ge­ne­ral de Ga­ul­le tra­žio je od par­la­men­ta ono što je do­bio, i do­bio sve što je tra­žio – iz­rav­no bi­ra­nje na pred­sjed­nič­ku funk­ci­ju i ve­ćin­ski iz­bor par­la­men­ta, što mu je osi­gu­ra­va­lo vlas­ti­tu ve­ći­nu, da mo­že vla­da­ti sam, bez ko­ali­ci­ja. Prav­nim šta­pi­ćem, Mic­hel De­bre osi­gu­rao je „svo­me ge­ne­ra­lu“ov­las­ti pra­vog „re­pu­bli­kan­skog mo­nar­ha“. Hr­vat­ski us­ta­vo­tvo­rac Vla­di­mir Šeks omo­gu­ćio je sli­čan sta­tus hr­vat­skom pred­sjed­ni­ku-ge­ne­ra­lu, ka­kav na pa­pi­ru ni­je uži­vao ni sa­mi mar­šal u pret­hod­noj dr­ža­vi. U Hr­vat­skoj je prak­sa per­so­nal­ne vlas­ti po­če­la s Tuđ­ma­nom, i s Tuđ­ma­nom i za­vr­ši­la: vla­da­ri pos­li­je nje­ga uglav­nom se kre­ću u nje­go­voj sje­ni, čak i kad bje­že od nje. Pri­je­laz na „pra­vi“par­la­men­ta­ri­zam os­lo­bo­dio je zem­lju pred­sjed­nič­ke he­ge­mo­ni­je, ali je otvo­rio put za skri­ve­ni kan­ce­lar­ski sis­tem; Ra­čan ni­je po­ka­zi­vao tak­vu sklo­nost, ia­ko mu osob­na vlast ni­je bi­la mr-

Šeks zna do­bro da ato­mi­za­ci­ja stra­nač­kog ži­vo­ta za­vr­ša­va u op­ćoj neo­d­go­vor­nos­ti, da je nuž­no spri­je­či­ti ve­lik utje­caj ma­lih stra­na­ka i pre­ki­nu­ti po­li­tič­ku tr­go­vi­nu

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.