Ne­vje­ro­ja­tan vi­še­go­diš­nji trud se is­pla­tio

Vecernji list - Hrvatska - - Panorama -

“Ani, Fi­li­pu i Lu­ki za na­uk i sje­ća­nje”, gla­si po­sve­ta. To su dje­ca Ivi­ce Vi­do­vi­ća, a mo­no­gra­fi­ju je pri­pre­mi­la nje­go­va su­pru­ga, glu­mi­ca Gor­da­na Ga­džić. Vi­še­go­diš­nji trud ite­ka­ko se is­pla­tio, nit­ko od na­ših glu­mač­kih ve­li­ka­na ni­je do­bio knji­gu u ko­joj su i in­deks, i glu­mač­ke bi­lje­ške s po­čet­ka ka­ri­je­re, i voj­na knji­ži­ca... “Hod po ru­bu, s Ivi­com” obja­vi­li su Te­atar Ru­gan­ti­no i Škol­ska knji­ga, a pro­mo­ci­ja je u Glip­to­te­ci HAZU u su­bo­tu 21. trav­nja – u pod­ne. je druš­tven, ina­če, ali dok smo ra­di­li, iz­dvo­ji se, se­di sam i stu­di­ra ulo­gu. Ka­da se je­dan glu­mac na fes­ti­va­lu po­ja­vi s vi­še raz­li­či­tih ulo­ga, ne­uni­for­mi­sa­nih, on­da ta tran­sfor­ma­ci­ja, je­di­ni po­sao glum­ca, mo­ra ima­ti uti­ca­ja kod od­lu­či­va­nja. Vi­do­vić je to pos­ti­gao u ‘Za­se­di’ i u ‘Kad ču­ješ zvo­na’”.

Ži­ka mu je re­kao za ša­mar

Sam Pav­lo­vić je svje­do­čio: “Kao i uvi­jek du­go sam tra­gao za no­si­ocem glav­ne ulo­ge. Vi­dev­ši Ivi­cu Vi­do­vi­ća, mla­dog hr­vat­skog glum­ca, u jed­noj od epi­zod­nih ulo­ga u fil­mu An­tu­na Vr­do­lja­ka ‘Kad ču­ješ zvo­na’, od­lu­ču­jem se za nje­go­vu ne­isk­va­re­nu glu­mač­ku spon­ta­nost i uro­đe­ni šarm. Ne že­lim da nad glum­če­vim split­skim na­re­čjem či­nim na­si­lje i nag­nam ga da go­vo­ri sr­p­ski s bo­jom ti­moč­kog ar­ha­ič­nog di­ja­lek­ta. Sto­ga Žu­ću pre­obra­ža­va­mo u Ivu Vra­nu, Dal­ma­tin­ca, ko­ga su rat i os­lo­bo­đe­nje za­tek­li u is­toč­noj Sr­bi­ji. To je raz­log što Ivi­ca Vi­do­vić u ‘Za­se­di’ go­vo­ri ma­ter­njim je­zi­kom, po­ja­čav­ši auten­tič­nost li­ka... “Muj­se, opros­ti, on me na­tje­rao ili priča o jed­nom ša­ma­ru” nas­lov je po­glav­lja u ko­jem Mi­le­na Dra­vić pre­pri­ča­va sce­nu sa sni­ma­nja upra­vo tog fil­ma: “To je bi­la na­ša pr­va sa­rad­nja i poz­nans­tvo, bio je stid­ljiv, ona­ko, ta­ko sam ga ja do­živ­lja­va­la, pro­be ni­smo ima­li, sve u gla­vi skoc­ka­no. Se­ćam se ka­da je Ži­ka nje­mu re­kao, za na­šu sce­nu... da on me­ni uda­ri ša­mar. Ja to ni­sam zna­la, od me­ne se kri­lo, a ja sam nje­ga vi­de­la pred sni­ma­nje... on sve ne­što okre­će gla­vu... ne­što čud­no... šta je ovom čo­ve­ku, ja mis­lim, ka­ko će­mo ova­ko da ura­di­mo na­šu sce­nu, pi­tam “Šta ti je, Ivi­ce?”, a on ne­ka­ko bio to­li­ko ne­što oča­jan. A us­tva­ri on je valj­da ku­kao i mo­lio Ži­ku da mi ka­žu za taj ša­mar, da ja znam... Ali ni­šta, sni­ma­nje ide, ne­ma se vre­me­na, ide ta na­ša sce­na i odjed­nom bam!!! Me­ni od­le­će gla­va, ona­ko kao us­po­ren sni­mak... ja raz­miš­ljam šta bi ovom čo­ve­ku, ali ne smem da pre­ki­nem... i jao... on sa­mo što ni­je pla­kao... jao, ka­že “ja sam htio da ti ka­žem, Ži­ka ni­je dao...” Ži­ka je u stva­ri bio u pra­vu... re­kao je: “Dr­m­ni je ka­ko tre­ba pa da bu­de je­dan dubl.” I to je taj dubl ko­ji je u fil­mu. Pos­le to­ga on sa­mo što ni­je pla­kao. “Muj­se... jao... opros­ti… on me na­tje­rao”... Muj­se, ta­ko me je zvao, ne znam, to je ne­što dal­ma­tin­sko, kao ne­ko te­pa­nje, valj­da, šta li… Pos­le smo nas­ta­vi­li da ra­di­mo sve što smo ima­li, ja­ko le­po. Aa­aaa... pos­le sam ja nje­ga iz­u­da­ra­la u W.R.-u... ha­ha­ha­ha, ona sce­na pre one div­ne za­vr­š­ne sce­ne s mu­zi­kom Oku­dža­ve. Ma div­no smo to ra­di­li... stvar­no... me­ni je os­tao u naj­lep­šem mo­gu­ćem se­ća­nju. Bio je fan­tas­ti­čan part­ner, fan­tas­ti­čan, sen­zi­bi­lan ko­ji po­štu­je part­ne­ri­cu. Ta­da me­đu mu­škar­ci­ma, u to vre­me, ma­lo je bi­lo tak­vih part­ne­ra, ma ni­je to bio slu­čaj s ve­ći­nom, ogrom­nom ve­ći­nom glu­ma­ca. Ivi­ca je bio ap­so­lut­ni džen­tl­men...”

“Za­se­da” Ži­vo­jin Pav­lo­vić Ivi­ca (Ive Vra­na) i Mi­le­na Dra­vić (Milica) u sce­ni iz fil­ma “Za­se­da” za ko­ji je snim­ljen i opi­sa­ni ša­mar

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.