Crkvena zvona!

Da li nam je nešto na ovome svetu sveto?! Nakon pisanja medija da SPC lobira za Dačića, odnosno da je protiv Ane Brnabić na mestu premijera, diglo se i kuso i rogato na instituciju zvanu patrijarh. Odmah su se dušebrižnici javili sa „željom” da sačuvaju državu od Crkve. Toliko su u svojim napadima na SPC i patrijarha Irineja išli da se čak nisu obazirali na njihova uporna negiranja da ni na koji način ne utiču na izbor mandatara.

„B itno mi je ko će biti premijer, ali ne mogu da utičem na Vučića”, rekao je patrijarh i zapušio usta svim vranama i gavranima koji su ovih dana obletali sedište SPC.

J oš jednom smo dokazali dvoličnost, jer uvek kada je srpski narod bio na raskrsnici, sve su glavešine, od krunisanih glava do predsednika, išle po mišljenje patrijarha. Tako je bilo i tokom krvavih ratova devedesetih na Balkanu, tako i kada je rešavano pitanje Kosova, samo se sada, odjednom, ne sme čuti glas Crkve?!

Z nam da će mnogi reći: „Neka on vodi Crkvu, a u politiku da se ne meša.“Biće i onih sa stavom: „Neka Crkva već jednom plati porez”, ali sve su to trice i kučine. Naravno da i u samoj Crkvi ima mnogo problema, ali kukolja ima u svakom žitu, zar ne?!

D a nije bilo Crkve, odavno Srba na Kosovu ne bi bilo, kao ni u Hrvatskoj, gde se srpska pasmina vekovima održala od naleta ustaškog noža samo zahvaljujući crkvenom zvonu. Koliko Srbima znači to crkveno zvono znali su i Turci u Osmanlijskom carstvu, pa su joj oduzeli pravo da zvone zvona i samim tim joj oduzeli moć govora.

N emojmo mi danas da se oglušavamo o crkvena zvona. Pustimo ih neka zvone i besede na mnoga i blaga leta.