Na deponiju se može bez maske!
Komunalci daju sve od sebe da ugase požar na nepristupačnom delu deponije
- Je li, bre, ti, mala, pa gde si pošla sa tim tankim patičicama na deponiju? Znaš li ti šta sve ljudi bacaju u đubre? Ne daj bože da ugaziš u nešto ili se ubodeš. Zaraza ima na sve strane, sine moj brižno me je upozorio jedan stariji radnik gradske čistoće kada sam sva izgubljena kročila na 76 hektara prekrivenih đubretom.
Što bi naš narod rekao - kako sam se nadala, dobro sam se udala. Krenula sam na deponiju u Vinču kao da idem na ratište. Očekivala sam da će mi noge biti u smeću do kolena, a da će me smrad i dim od požara toliko ošamutiti da neću prestajati da povraćam. Kolege su me toliko uplašile da su mi rekle da obavezno obujem gumene čizme i da, po mogućstvu, nabavim molersko odelo ili žutu kabanicu, koje ću posle baciti. „Aman, ljudi, pa neću se valjati po đubretu“, rekoh im tada besno, ali sam ih, priznajem, delimično poslušala. Obukla sam najstarije farmerke i majicu, kosu pokupila u neurednu punđu i naoružala se medicinskim maskama, „asepsolom“, dezodoransima, vlažnim maramicama i kesama, u slučaju da krenem da povraćam.
Toliko drame i prirpeme ni zbog čega. Verujte mi da me je sada sramota moje dramatičnosti. Prvo, nisam hodala po smeću, već po blatnjavoj, bagerom dobro utabanoj stazi. Mučila sam se sa blatom, ali ne i sa smećem, ono se nalazilo oko mene nagomilano u „planine“, ali, na moje iznenađenje, bilo je lepo klasifikovano zna se gde je šta.
I nije me plašilo da li ću u nešto ugaziti koliko sam zazirala od ptica koje su obletale deponiju kao lešinari uginulu antilopu. Da bih se smirila, nervoznim glasom sam upitala zaposlene da li su ptice agresivne, na šta su oni samo prevrnuli očima gledajući popreko i mene i medicinsku masku koja mi je prekrivala pola lica. Opet sam se postidela sebe, razmažene gospođice, i odmah sam skinula masku, jer kad ovi ljudi godinama i po najvećim vrućinama mogu da rade u ovakvim uslovima, mogu i ja sat vremena da izdržim. Međutim, kada sam oslobodila nosne šupljine i pripremila se da mi se sloši, ostala sam zatečena - miris deponije je sasvim podnošljiv. Čini mi se da više smrde kontejneri pored moje zgrade i komšijina kesa đubreta ispred vrata nego ovo smetište.
Priznajem da se nisam usudila da zađem u deo u kojem tinja vatra i kulja dim, samo sam ga posmatrala sa uzvišenja i „nadgledala“četiri mašine kako nabacuju zemlju preko užarenog đubreta u cilju saniranja požara. Krvav je to posao i skidam kapu (ili u mom slučaju - masku) svim tim radnicima koji se već mesec dana trude svim snagama da ga ugase. I kažu da su na dobrom putu, ali da im nije lako sa dimom, naročito kada upekne sunce. Nadaju se da će za nekoliko dana rada u tri smene, kako su i do sada radili, končano uspeti da završe sa sanacijom.