Ne znaju gde je Beograd
Da nije tužno, bilo bi smešno, ali srećom, braćo Hrvati, čitala sam bajku o Ivici i Marici, pa sam i bez vaših putokaza uspela da se vratim kući. Da li vas je sramota, drage komšije, da tek na 40. kilometru od granice sa Srbijom stavite tablu za Beograd. Iako sam se divno provela u Italiji, ovo me je navelo da razmislim kuda smo to svi skupa krenuli, kada među nama ima onih koji tuđe ime ni na tabli ne mogu da vide.
A ko vam je naša zemlja toliki trn u oku, posetite oftalmologa, ali nekog dobrog, da konačno širom otvorite oči. To više nije stvar politike, ratova i neplaćenih računa, već kompleksa. Uskratili ste vozačima osnovno pravo na informaciju dok me usmeravate na svako hrvatsko selo usput, šoping centar i krajeve udaljene hiljadama kilometara.
J a ću i dalje da volim plaže u Rovinju, bajadere i splitski akcenat, a vi nastavite da ignorišete sve što nosi srpski pečat. To govori o vama, a ne o meni. I daleko vam bila ta Evropska unija i sve njene članice, kada vam takvo ponašanje dopuštaju i pred ovakvim stvarima zatvaraju oči, al‘ kod nas u Srbiji se kaže - sličan se sličnom raduje. Zaslužili ste jedni druge.
J a u lepoj vašoj imam dosta prijatelja i do njih ću, kao i oni do mene, uvek naći put sa ili bez vaših tabli, ali ako vas niko nije obavestio, Tuđman i Milošević su davno umrli, rat je prestao pre 22 godine, ali vaš ego još ne vidi dalje od svog nosa.
M ržnja nagriza, kompleksi ubijaju, od ega se bolest stvara, zato pokažite malo više samopoštovanja. Ja ne želim da vama crkne krava, zato pokušajte i vi mojoj da poželite dug vek. Bok i zdravo znače isto, ma kako se izgovarali.