Hvala, hvala, hvala...

D a mi je neko pričao da u Srbiji, tačnije u Beogradu, na jednom mestu može da se okupi 20.000 ljudi kako bi slušali klasičnu muziku, ne bih mu nikada poverovao.

T aj mit je srušen u nedelju na Ušću. OK, neko će reći, pa bio je besplatan ulaz, ali onoliko pozitivne energije na jednom mestu zaista nisam video odavno.

O gromna gužva, paklena vrućina, ljudi koji se probijaju u masi, ali u tišini i bez guranja, bez namrštenih lica, kako bi ugrabili svaku notu. Čista sreća. Bilo je prosto neverovatno, makar za ovu zemlju, videti načičkane ljude kako na ćebićima sede, leže, uživaju u muzici...

Č ini mi se kao da su svi čak i telefone utišali kako ih ništa ne bi omelo za „Bolero”, Petu Betovenovu simfoniju, Radecki marš, Marš na Drinu...

Z a razliku od sportskih manifestacija, ovamo ste mogli bez problema, eto, čak i pivo da donesete, hrana se podrazumevala, a jedino su kasirke u obližnjim prodavnicama „kukale zbog gužve kakvu nisu videle još od Nove godine, a svi u redu su držali ne više od nekoliko artikla. Nešto za piće i nešto za grickanje, a muzika za dušu”...

B eogradska filharmonija nam je pruištila nešto nestvarno, izašla je van četiri zida, dovela nam je velikane muzike tu, pred noge.

Č ak se i nebo smilovalo, pa je oluja koja je te noći usledila sačekala da se sve završi, utihne, da se ljudi raziđu kućama.

B eograd je grad sa mnogo „zaštitnih lica”, ali srpska prestonica zaslužuje da ovakvi koncerti postanu nešto najbolje što može da ponudi. I sebi i drugima. Da ne ostane na ovom jednom koncertu.