„OLUJA“- ZLOČIN BEZ KAZNE

korist naši sus(j)edi nemaju od puste Krajine, samo arhifašističku satisfakciju da je „zadat takav udarac da Srbi praktično nestanu!”? Međutim... Koliko god bio tragičan taj istorijski događaj, koliko god boli to što zločinci bez kazne žive mirno, koliko god i dalje ne kopni tuga za ubijenima tokom tog etničkog čišćenja, toliko se i istorija, možda grubo, ali dugoročno, za buduće generacije možda i korisno, poigrala sa Srbima. Slavonija je opustela, ali brojne nenaseljene površine u Srbiji su oživele. Banija je cela naselila srpska sela. Kolone iz Like oživeše srpske krajolike. Kultura krajiških Srba obogatila je Vojvodinu, Šumadiju, Podrinje... Ponovo smo pomešali krv, podelili sudbinu, ojačali mlaki karakter iz kruga dvojke tvrdim srpstvom sa Velebita. Što bi rekao moj šurak Dušan - možda je dobro što smo se malo zbili u ova smutna vremena. Ako i dođe do istorijske potvrde da nam je zbijanje bilo neophodno za opstanak, nikako ne smemo ostaviti u stranu činjenicu da je genocidna potka etničkog čišćenja Srba sa vekovnih ognjišta iz (vojne) Krajine, da je „Oluja” zločin kakav moderna Evropa ne pamti.

U prvom trenutku nije to zbijanje prošlo ni na čast Srbije. Nisu baš Krajišnici primljeni raširenih ruku. Zbijeni bejahu na granici, pred mostom na Rači. Jedva se zbiše u majku Srbiju, jedva. U onu Srbiju kojoj je, na našu sramotu, 20 godina trebalo da izbeglima kaže - dobro došli! Ovo je vaša otadžbina! To su bile najvažnije reči koje smo čuli pre dve godine. Koje i danas ponavljamo svakog 4. avgusta. Najvažnije i nekako pokajničke. Sve nakon ovih reči poslužiće toliko za političko-diplomatski obračun Beograda i Zagreba, za dnevnopolitičku utakmicu sa unapred zakucanim nerešenim ishodom. Svoje otrovne strelice odapeće Kolinda iz Knina, a odgovoriće Vučić iz Veternika, svoj stav izneće Dodik, a ćirilične table opet će se lomiti u Vukovaru, opelo stradalima služiće patrijarh, a Stepinčevim ostacima pohitaće Gotovina po blagoslov i za tri dana zanemeće glavešine. Zanemeće Krajina, i dalje pusta, sa miniranim i spaljenim tragovima bitisanja jednog naroda i željom da se zaboravi ko je vekovima stoku gonio tim prelepim krajolicima. Tišinu opustele Krajine uzdrmaće zvona sedmovekovnog manastira Krupa, koji ovih dana obeležava 700 godina otkad je kralj Milutin poklonio tu svetinju Srbima, koji i su i tada bili starosedeoci Knina,

Gračaca, Cetine... Svaki udarac zvona biće osuda neosuđenom zločincu, presuda nesuđenom nedelu i nada u konačnu pobedu pravde. Do tada valja podsećati i ponavljati - „OLUJA“

JE POGROM!