vaše pravo da ne vidite!

S reda, 2. avgust. Tačno vreme 20.45. Letnja žega tek što je malo zamrla. Članovi prosečne srpske porodice okupili su se oko TV. Čekaju, čekaju, pa još malo čekaju. Počinje. Olimpijakos-Partizan. Meč koji žele da prate i navijači crno-belih i navijači Zvezde. Znači, veći deo Srbije. Dva dane pre utakmice, svi su bili srećni. Prenos je na RTS1. Dakle, svi će moći da gledaju utakmicu. Aha. Kako da ne!

I tako, načičkali se Srbi ispred ekrana. Napaljeni. Navijači Partizana nadaju se čudu. Navijači Zvezde žele da njihov bratski Olimpijakos zgazi omraženog rivala. Počinje meč. Vidimo nekoliko pasova, nekoliko pokušaja. I onda ništa. Crn ekran. Tišina. Čini se da traje minutima. Ma šta minutima, satima. RTS pokušava da se snađe. Na crnom ekranu piše da se izvinjavaju zbog tehničkih problema. Olimpijakos postiže gol. Gledaoci RTS-a to ne vide. Posle nekoliko minuta, čini se u panici, uključenje u studio. Gosti izbezumljeni, voditelj još gori. Iza crn ekran. I dalje.

N a jedvite jade, slikom se vraćamo u Atinu. Koji sekund pre nego što je Suma postigao izjednačujući gol. Ajde, makar nešto za dušu navijača Partizana. Ništa to nije pomoglo, navijači crno-belih su besni. Ko je mogao, prebacio je na TV „Arenu”. Tamo problema sa slikom nije bilo. Samo, koliko ljudi u Srbiji ima taj program u ponudi? A RTS svi plaćamo. Takva nam je zakonska obaveza. Ipak, to je javni servis. Da, nisu ljudi sa RTS-a bili zaduženi za realizaciju prenosa, ali šta još treba da se dogodi da bi naš RTS bio spreman da reaguje na svaku nepreviđenu okolnost? Da ljubitelji fudbala ne bi pravili slogane tipa „RTS - vaše pravo da ne vidite gol!”.