dečje bolesti opozicije

Š teta za Srbiju je u tome što je od Miloševića (Nikole) do „novog lica“na političkoj sceni - Saše Jankovića, prošlo bar 20 godina, a da neke dečje bolesti, za koje smo mislili da su iskorenjene, i dalje haraju.

P oruka Saše Jankovića ne samo Šutanovcu i demokratama već i drugima kojima su bliska njihova uverenja jeste da kreće u radikalno suprotstavljanje aktuelnoj vlasti, izbegavajući bilo kakav „hod kroz institucije“. A ko hoće drugačije - Vučićev je saradnik.

Č ovek koji je godinama bio institucija (ombudsman), boreći se za zdravlje i efikasniji rad svih drugih institucija u interesu građana, danas je njihov protivnik. Raskida savez u čijoj je organizaciji (a možda i reputaciji) dobio zavidnih 16 odsto glasova na predsedničkim izborima samo zato što je tek najavila da će jednoj instituciji (parlamentu) poslati predlog ustavnih promena.

D emokratska stranka je, tako, u trenutku postala sumnjiva opozicija, Vuk Branković u najavi, i tog će se imidža teško otresti. Naročito u ekstremnim opozicionim krugovima dvojke.

O pozicija je ovim najnovijim raskolom poslala još jednu poruku - da je veoma daleko od bilo kakvog zajedničkog plana i dogovora i, što je još pogubnije za njene izglede, da je bez politike ili bar ideje kojom bi mogla da ugrozi pozicije

Vučića i Srpske napredne stranke.

A ima viška surevnjivosti, liderskih kalkulacija i nerealnih ambicija, baš kao i mnogi već pomenutih 90ih godina. Ako je tako već sada, čega ćemo se još nagledati do izbora? Piše: Dr Orhan Dragaš, direktor Međunarodnog instituta za bezbednost