Vidimo se na balkonu posle Rusije!
Fudbal jeste kolektivni sport, najveće fudbalske zvezde jesu napadači, ali čovek koji je najzaslužniji što će se Srbija posle osam godina naći na Svetskom prvenstvu svakako je golman „orlova“Vladimir Stojković.
Čuvar mreže srpskog nacionalnog tima u razgovoru za „Alo!“priča o ostvarenom uspehu, ambicijama na Mondijalu i nedosanjanom snu da se on i njegovi saigrači jednog dana nađu na balkonu Skupštine grada Beograda.
Slažeš se da je bilo krajnje vreme da obradujete na- ciju?
- Dugo nas nije bilo na nekom velikom takmičenju, punih osam godina, i sasvim je normalno što su pre početka ovih kvalifikacija mnogi sumnjali u nas. I nemamo pravo da se ljutimo, jer su imali apsolutno pravo. Međutim, ova generacija je pokazala da poseduje kvalitet. Iz utakmice u utakmicu smo bili sve jači, pre svega u zajedništvu i na psihološkom planu, a znali smo da je najvažnije da ne gubimo utakmice.
Kako komentarišeš to što već dugo nema zvižduka kada pipneš loptu?
- Uspeli smo da ujedinimo narod, nema više podela i najvažnija je Srbija. To je velika stvar.
Kako je bilo živeti posle svih uvreda, napada u Đenovi, pretnji?
- Sve je to iza mene i nema razloga da se vraćam na to. Uradio sam šta sam uradio i znao sam da će biti svakakvih reakcija, a danas, sedam godina kasnije, znam da nisam pogrešio što sam došao u Partizan. Navikao sam i ne razmišljam šta je sve moglo da bude u Đenovi ili posle toga, jer to nema nikakvu svrhu. Ponekad sam svojim potezima i izjavama podstrekivao tako nešto, ali sve je to bilo u revoltu. Moguće i da sam pogrešio što sam to radio, ali takav sam. I dalje na ulici ima vređanja, mada u mnogo manjoj meri, i ne treba tome pridavati toliki značaj.
Ovo će ti biti treći Mondijal? Šta si naučio na prethodna dva?
- Te 2006. godine sam bio na EP sa mladom selekcijom, a onda sam priključen seniorskoj ekipi na Mondijalu u Nemačkoj. Bio sam klinac i sve je to za mene bilo potpuno novo iskustvo. Dobio sam priliku da igram s velikim igračima, gledam kako se ponašaju, upijam svaki detalj. Posle toga je došlo Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi, gde smo bili zaista sjajni. Pobedili smo Nemačku prvi put posle mnogo, mnogo godina, bili nadomak prolaska u drugi krug, ali nismo imali sreće.
Dakle, uživaćete u Rusiji?
- Drago mi je što idemo u Rusiju. Pre svega, to je jedna od retkih evropskih zemlja u kojoj nisam bio, mada sam svestan da ni sada neću videti baš mnogo od nje. Ipak, lep je osećaj znati da ideš u jednu tako veliku, moćnu i prijateljsku zemlju. To je narod koji nas voli i sigurno je da ćemo na Mondijalu imati veću podršku nego neke druge reprezentacije, budući da će domaći navijači navijati za nas. Biće tamo lepo, a mi ćemo se truditi da ostvarimo što bolji rezultat.
Sledeće godine puniš 35 godina. Hoćeš li se u Rusiji oprostiti od reprezentacije?
- Ne, ne razmišljam o tome. Osećam se sjajno i ne verujem da ću skoro otići u penziju. Ko kaže da sa 35 godina ne možeš još da braniš? Pa pogledajte, Edvin van der Sar je do 36. godine bio prosečan golman, a onda je do 41. bio jedan od najboljih na svetu. Da ne spominjem koliko traje Điđi Bufon. Verujem da ću i ja trajati tako dugo kao i oni.
Dobro, a kada ćete se vi fudbaleri popeti na čuveni balkon?
- Evo, ja sam se zbog vas popeo i hvala vam na tome. Mislim da niko od mojih saigrača nije imao tu privilegiju, pa ću im pričati malo o tome. (Smeh.) Imam zaista veliko poštovanje prema svim sportovima. Vaterpolisti su godinama na vrhu, košarkaši i odbojkaši se polako vraćaju, ali, iskre-
no, bez želje da nekoga uvredim, mnogo je teže napraviti tako veliki rezultat u fudbalu. Valjda će se jednom i fudbaleri popeti na taj čuveni balkon.
Koja ti je omiljena zemlja u kojoj si igrao?
- Prošao sam mnogo toga u karijeri, igrao u mnogim zemljama, Portugalu, Francuskoj, Holandiji, Španiji i Engleskoj, ali meni je Izrael nešto posebno i žao mi je što nisam više vremena proveo tamo. To je pre svega sveta zemlja i čast je boraviti u njoj, a s druge strane, radi se ozbiljnim klubovima, koji po nivou organizacije nisu lošiji od evropskih.
Čekaj, a gde je Engleska? Ipak je to kolevka fudbala?
- Engleska nije na poslednjem mestu. Ona je ispod poslednjeg mesta. Tamo nikada ne bih mogao da živim. Tu hladnoću i prepotentnost ne bih mogao da podnesem.
Kakvi su ti planovi posle fudbala?
- Ne znam, možda budem dvorska luda! (Smeh.) Ma šalim se, nisam o tome razmišljao, jer kao što sam rekao, planiram da branim još dugo. Znam da se neću baviti politikom, već da ću sigurno ostati u fudbalu, ali nema šanse da budem trener golmana. To me ne privlači. Voleo bih da budem ili prvi trener, ili da obavljam neke druge funkcije u fudbalu.
A što bežiš od politike?
- Smatram da profesionalni sportisti ne treba da se bave politkom, niti da se mešaju u nju. Mi treba da poštujemo svakoga ko je na vlasti, jer on je izabran od naroda. Ne znam, ne sećam se najbolje, ali mislim da sam u životu samo jednom izašao na glasanje. Što se političara tiče, ministar sporta Vanja Udovičić je za mene primer. Sjajan sportista, nepotrebno je pričati koliko je bio uspešan u svom sportu, a sada je odličan funkcioner i njega zaista poštujem.
A kakav si otac?
- Učim sina Lava da ne može uvek da bude po njegovom. Priznajem da mu često popustim, ali moraju da se znaju određena pravila. Nisam želeo da ga upisujem u privatnu školu ili tako nešto. Neka ide sam kao sva druga deca, neka bira svoj put, dobija batine kad treba i neka se bori. Drugi sin, Vladan, još je mali, ima tek nekoliko meseci.
Da li si i ti dobijao batine?
- Da li sam dobijao batine? Kako nisam. Dešavalo se da ih dobijem na fudbalu, a onda kod kuće dobijem batine jer sam dobio batine. Majka mi je bila profesor i do osmog razreda sam išao na takmičenja iz fizike i matematike, a onda se sve promenilo. Počelo je bežanje sa časova i sve te druge gluposti.
Vi fudbaleri umete da preterujete s pićem i kafanom, zar ne?
- Ne znam za druge, ali nikada nisam preterivao s izlascima. Nijednom u karijeri nisam pobegao iz karantina ili slagao da sam povređen, pa propustio utakmicu. Uvek sam davao sve od sebe. E, a onda, kada dođe odmor, ne bežim u neku zatvorenu kafanu da pijem i da me niko ne vidi. Ne, radim ono što hoću, pa neka me gledaju, znam da ne činim nita loše. Kada bih se skrivao, to ne bih bio ja. Sećam se dok je Aleksandar Stanojević bio trener Partizana, uvek je govorio da u subotu posle utakmice svi treba da odemo u kafanu, ali ako čuje da je neko bio u kafani u ponedeljak, e, tu nastaje problem. Mene nikada niste mogli da vidite u taj ponedeljak.
Jesi li sada smanjio izlaske?
- Normalno je da otkad sam se oženio izlazim mnogo manje, ali naravno da i sada izađem. Imam dva sina, a iskren da budem, voleo bih da imam četvoro dece. Tri dečaka i jednu devojčicu. I na kraju ću ih imati.