DUŠAN VASPITAVA I UČI MALE KINEZE
MLADIĆ IZ BEČEJA SKORO DVE GODINE RADI U PEKINGU
Dušan Ćirić (29) iz Bečeja skoro dve godine radi kao vaspitač u Pekingu. Na taj korak odlučio se isključivo iz finansijskih razloga i zbog perspektive koju nudi Kina, a koju, kaže, nije video u Srbiji. Posao u struci dobio je u roku od jednog dana.
- Posao kojim se bavim u Srbiji se loše plaća. Nisam video budućnost u Bečeju jer sam radio na određeno četiri godine. Prve godine sam volontirao. Nisam politički aktivan, što je značilo da će moj radni status „na određeno” trajati neodređeno - iskreno priča mladić.
U želji za korenitim promenama, Dušan je istraživao o mogućnostima koje nudi njegova struka. Njegov poznanik, danas prijatelj, koji je takođe otišao u Kinu u potrazi za boljim sutra, kazao mu je da su vaspitači traženi u Pekingu. Od tog trenutka odlučio se da krene put svetske ekonomske sile i spakuje kofere. Od prijatelja je dobio savet u vezi sa neophodnom dokumentacijom koja će mu otvoriti vrata u potrazi za poslom. U Peking je otišao marta 2016. godine. Istog dana kada je sleteo, stupio je u kontakt sa agentom koji mu je ponudio da mu pronađe posao.
- Narednog dana sam otisao u vrtić na demo čas. Vlasnica me je prvo primila na dvonedeljni plaćeni probni rad. Nakon toga su me zaposlili. Do dana današnjeg ostao sam u istom vrtiću. Drugari mi govore da sam imao veliku sreću. Radim od ponedeljka do petka od 8.30 do 17 časova. Svaki vikend mi je slobodan. Veoma sam zadovoljan platom, kaže Dušan.
Iako se Ćirić pre polaska informisao o Kini, načinu života, kulturi, finansijama, kada je sleteo u Peking, kaže da je doživeo kulturološki šok.
- Nisam bio ni svestan gde sam i ko sam. To me je držalo jedno dve nedelje. Čudan je osećaj jer je Peking grad u kojem ima oko 28 miliona stanovnika, koji je ogroman i totalno stran, čudan, ima ali opet nema ništa slično sa našim kontinentom. Mana je zagađen vazduh, zbog čega se zahteva nošenje maski određenim danima - najviše u toku zime - objašnjava mladić.
Deca u Srbiji i ona u Kini veoma su slična. Glavna razlika je što Kinezi mnogo ranije krenu da uče da čitaju i pišu, što je posledica složenosti njihovog jezika i pisma.
- Narod je prema strancima nastrojen veoma prijateljski. Odnose se sa poštovanjem i gostoljubivi su. Ali kao gost moraš poštovati domaćina i uvažavati ga. Engleski jezik otvara sva vrata, a zastupljeni su i nemački, španski i francuski - priča Dušan.
Na pitanje da li ga muči nostalgija mladi vaspitač kaže da se to brzo prevazilazi. Putem interneta se čuje i vidi sa bliskim osobama, a kad mu se ukaže prilika, svrati u rodni Bečej.
- Dobre finansije i mogućnosti novih tehnologija nekako ubiju nostalgiju. Ostajem ovde sve dok mi je lepo i dok sam zadovoljan poslom, za dalje ne znam - zaključuje priču Dušan.