Nema pravde za Srbe Silovali su me jer sam rođaka Ratka Mladića!
„Zarobljena sam 18. maja 1992. i za to vreme bila mučena u Hrasnici“, priča nam rođaka generala VRS
„Čuvar me je tukao i “izvodio” me kad je njemu bio ćef, radio mi je šta je hteo. On je živeo i radio kao konobar u hotelu u Hrasnici, gde sam i ja živela. Bila sam u zarobljeništvu 366 dana sa sinom od 15 godina. Problem sam imala zbog svog prezimena“, ovim rečima počela je Slobodanka Mladić, rođaka generala Vojske Republike Srpske Ratka Mladića, svoju tešku životnu ispovest za “Alo!”.
Mučena i silovana, Slobodanka nam otkriva da je nju i njenog sina Mladena 1992. godine zarobila bošnjačka paravojna formacija pod vođstvom ljudi bliskih Aliji Izetbegoviću, a razmenjeni su posle tačno godinu i jednog dana.
Kako nam je ispričala, kada je izbio rat, na vratima su joj se pojavili momci koji su se predstavili kao pripadnici vojne policije. Tada je uhapšena i tada počinje njena tragedija.
- Zarobljena sam
18. maja 1992, a razmenjena sam
19. maja 1993. U pitanju je zatvor u Hrasnici, naselju u kojem sam živela. U zarobljeništvu smo spavali na golom betonu, bez ičega,
Udruženje silovanih žena i žena žtava rata Republike Srpske obratile su se javnosti nakom svedočenja o najokrutnijim zločinima nad građankama RS pred pravosudnim institucijama BIH. One su govorile o nejednakom tretmnu, odnosno neprocesuiranju zločina nad Srbima u BIH. Veliki broj zločinaca nad Srbima, Romima i drugima i nakon 22 godine od uspostavljanja primirija nalaze se na slobodi. Istina o najmonstruoznijim zločinima, te sistematsko silovanje žena još
nije ugledala pravdu. sa užasnom hranom, sa toaletom na mestu gde ležimo. U ćeliji je bilo po sedam-osam žena, bile smo kao sardine. Imala sam veliki problem jer sam rođaka Ratka Mladića i zato sam bila u zarobljeništvu. Zvali su me Žuta jer nisu želeli da izgovaraju ime zbog Slobodana Miloševića, a prezime zbog Ratka ispričala je Slobodanka i dodala da je i njen sin Mladen bio u istom zatvoru, ali u muškom delu, odvojen od nje.
Sin Mladen i ona preživeli su tragediju koja je ostavila posledice.
- Stariji sin mi je poginuo na ratištu, ostali su njegova žena i dvoje dece. Imao je samo 22 godine kada je poginuo i njegovi ćerka sin i žena žive u Doboju. Muž mi je umro 2001. godine, a sin koji je bio sa mnom u zarobljeništvu ubio se 2011. Imam troje unučadi, ja vodim brigu o njima - priča Slobodanka sa suzama u očima.
Uprkos tragedijama, bila je spremna da svedoči o svemu i da svog mučitelja stavi
iza brave. Inače, reč je o čoveku koga je poznavala odranije.
- Bio je jedan od onih koji me je tukao, maltretirao, kao i mog sina. Izvodio me kad je njemu bio ćef, radio mi je šta je hteo. Osuđen je prvostepenom presudom na 10 godina, a drugostepenom je osuđen na šest godina. On je bio Sjeničanin, a živeo je i radio kao konobar u hotelu u Hrasnici i poznavala sam ga. Maltene mi je bio komšija, znala sam ga iz viđenja. Posle je bio stražar u zatvoru u kojem sam bila zarobljena. Na primer, kada smo bile tihe u ćeliji, on je namerno udarao bejzbolkom po vratima, a ako se uplašiš i streseš, on otvori vrata i počne da viče: “Šta je, četnici, majku vam je*em, šta hoćete!” - ispričala je Mladićeva rođaka i dodala da iako je prošlo više od 20 godina, sećanja nisu izbedela, pogotovo kad ostane sama jer, kako kaže, deca već odrastaju.