Krvarili smo za svaku ulicu!
Sve smo ih „Nije bilo milosti za pripadnike Gestapa, probijali bez pokosili. Do Banjice i Dedinja smo se Autokomande“većih problema, pakao je počeo od
Beograd je na današnji dan pre 73 godine (1944) ponovo mogao da se nazove slobodnim. Poslednji nacistički vojnici su se predali, a partizani su rame uz rame sa crvenoarmejcima ponosno marširali ulicama srpske prestonice. Među onima koji su hrabro jurišali na nemačke položaje bio je i sada penzionisani pukovnik avijacije Zdenko Duplančić (88), predsednik SUBNOR-A Savski Venac, tada 15-godišnjak pod barjakom Prve proleterske brigade.
- Odrastao sam u Splitu u bogatoj porodici, a partizanima sam se priključio već sa 13 godina. Put me je vodio preko Dalmacije, BIH do Beograda i dalje. Mnogi dobri ljudi su poginuli, a i ja sam u dva navrata preživeo ne znam ni sam kako, prvi put kod Uba, a drugi kod Zagreba - počinje priču Duplančić i nastavlja:
- Beograd je bio dobro utvrđen, bilo je tu oko 40.000 vojnika grupe „Gustav Felber“i oko 10.000 nedićevaca i drugih izdajnika. Moja jedinica je imala prva kontakt s Nemcima u Raljama. Nakon toga smo naišli na njihove položaje na Avali, gde su bili dobro utvrđeni, ali su onda na scenu stupili Rusi sa
„kaćušama“. Kad smo ih čuli, polegali smo na zemlju, jer nismo navikli na taj zvuk. U tim borbama smo bili i posebno oprezni jer je bilo naređenje da se pazi na spomenik na vrhu Avale. Krenuli smo dalje putem i već 14. oktobra uveče izbili smo na Banjicu i Dedinje. Da se izrazim, dotle smo brzo napredovali, ali onda je od Autokomande krenuo pakao.
A kako je dalje bilo, pukovnik Duplančić objašnjava:
- Bile su krvave borbe za svaku ulicu, zgradu, kuću... Pod borbom smo se probijali do Slavije, a veliku pomoć smo imali od Beograđana. Vidite, niko od nas se nije snalazio po beogradskim ulicama, došli smo izdaleka i tu su nam neki momci poslužili kao vodiči. Hteli su u borbu s nama, nekoliko stotina njih, ali smo ih odbili da ne bi ginuli uzalud, jer smo svi mi bili prekaljeni borci. Uspeli
smo da se probijemo do Slavije i odatle je put trebalo da nas vodi na Terazije i sporednim ulicama do Bajlonijeve pijace. Velike borbe su se vodile i oko Narodnog pozorišta, ono je tri puta prelazilo u naše ruke, pa su ga Nemci zauzimali, pa mi ponovo. Puno je tu ljudi izginulo, pogotovo Rusa, i mnogi od njih su tu kod spomenika knezu Mihailu bili i sahranjeni. To je bilo 18. oktobra, baš za moj rođendan. Krenuli smo da se probijamo kod današnjeg Studentskog parka, gde su bili utvrđeni. Onda su nas neki civili odveli na krovove okolnih zgrada, odakle smo ubacili kroz dimnjake dimne bombe i isterali ih napolje, gde smo ih pokosili.
Na pitanje da li je u borbama bilo milosti partizanski veteran odmah odgovora:
- Milosti. Kakve milosti smo mogli da im ukažemo? Jedino kao i oni nama. Da nije trebalo ukazati milost Hitleru, Geringu i ostalim zločincima?