I Janković je priznao
Umalo se nisam onesvestio kada sam video imovinsku kartu Dragana Đilasa. Ej, tri kuće, 14 stanova i desetak kompanija. Pa kako čovek koji je toliko stekao za vrlo kratko vreme može biti nezadovoljan državom i sistemom koji mu je to omogućio? Ili je možda razlog njegovog nezadovoljstva to što je, od kad je sjahao sa gradonačelničke funkcije, kapital prestao da se multiplikuje?
Možda, ali pre bih rekao da gospodin Đilas treba da bude srećan što se država nije na ozbiljan način pozabavila alhemijom na osnovu koje je siromašni studentski lider izrastao u moćnog tajkuna. Ako bi hteo, recimo, da napiše knjigu i sa nama podeli recept na osnovu kojeg se tako brzo dolazi do bogatstva, siguran sam da bi vrlo brzo postala svetski bestseler.
Nego, u celoj priči Đilas ima jedan mali problem, a to je da više nema apsolutnu kontrolu nad medijima, pa se poneko i usudi da piše o njegovim poslovima. Pošto nije navikao da mu bilo ko postavlja pitanja, Đilas se služi onim što jedino zna, a to je represija. Kada ne može da ućutka medije, onda ih šikanira. Zbog toga je najčitanijim novinama, među kojima je i „Alo!“, i najgledanijim televizijama zabranio da izveštavaju o njegovim aktivnostima.
Da ne govorimo o tužbama, koje nam stižu na dnevnom nivou, samo zbog toga što se naša uređivačka politika ne dopada tajkunu. Đilas će pokušati sve da bi nas ućutkao, a da se ne zavaramo, njegova moć je još ogromna i ne bi me čudilo da mu to u nekim slučajevima i pođe za rukom. Čak se i Đilasov najodaniji partner
Saša Janković nije uzdržao i javno je priznao da njegov drugar ima krajnje rigidan odnos prema medijima. Jer, da se ne lažemo, Đilas bi cenzurisao i „Mikijev zabavnik“.