DRAGAN DŽAJIĆ, NAJVEĆA FUDBALSKA LEGENDA SRBIJE, O PORODICI I USKRSU, POZNANSTVU SA SVETIM ČOVEKOM...

Decenijama je Dragan Džajić pripadao drugima. Navijačima, zvezdašima, ljubiteljima fudbala. Mnogima u Srbiji i širom Jugoslavije. Bio je i saigrač, i direktor, i predsednik. Prijatelj i kum. Idol. Strpljivo je svakom delio sebe, deo istinske legende, dok je trpeo on sam. I njegovi najmiliji.

Danas, a i nekoliko godina unazad, Džaja pripada porodici. Najpre njoj, pa sebi. I svaki dan proveden sa suprugom, ćerkama, odnedavno i unukom, veli nam u prazničnom broju „Alo!“, njemu je praznik.

- Činjenica je da sam u igračkoj karijeri, a i kasnije, s obzirom na posao koji sam radio, imao mnogo više obaveza van kuće. Pogotovo dok sam igrao, drugačije ne ide ako želite profesionalno da se bavite sportom. Jednog dana ste u Skoplju, drugog u Cirihu, trećeg se vraćate u Beograd. I to tako 15 godina. Nije mi bilo teško. Voleo sam fudbal. Kad radite nešto što volite, obaveze vam lakše padaju. Mada fudbal nije lako zanimanje, posebno u Crvenoj zvezdi, klubu u kojem se drugo mesto smatra neuspehom. Sad je obrnuto, imam mnogo vremena. Provodim ga s porodicom, naravno. To mi potpuno odgovara - priča Džajić, gost naše redakcije.

Odgovara, dabome, i supruzi Branki. Njihov brak traje, ponosno konstatuje Dragan, 30 godina.

- Upoznali smo se preko prijatelja. I odmah sam znao da ona može da mi bude supruga.

Ćerke su im odrasle. Sanja i Dragana imaju svoje živote, ali su, naravno, i dalje uz roditelje.

- Starija se udala i obilazi me stalno. Od nje sam dobio unuka. Mlađa se još nije udala. I dalje je u Monte Karlu, ali zbog administrativnih problema postoji mogućnost da se vrati. Teško je dobiti tamo boravak.

Vaskrs je lepa prilika da svi zajedno borave u porodičnom domu.