BOŽANSTVENA KORZIKA

- Meni je svaki dan praznik kad sam s ćerkama ili kad vidim unuka, kad smo svi na okupu. Vaskrs jeste najlepši praznik i proslavljamo ga porodično, ali, kažem, ispunjen sam srećom i kad smo zajedno i nekog drugog, običnog dana. Familijarnost i bliskost su, smatram, osnov porodice. Na tome sam odrastao.

Deo familije Džajić od letos je delija koga svi obožavaju. Deda pogotovo.

- Voleo bih da dočekam da odraste. Kad sam dobio ćerke, pitali su me da li mi je žao što nemam sina. Nije mi žao, naprotiv. Mnogo sam ponosan na njih. A unuk... Ima devet meseci. Uživam s njim. A priče da jedva čekam da zaigra u Zvezdi, pustite to. Polako... Znam kako prolaze deca ili unuci poznatih osoba, ne samo u sportu. Kad bih doživeo da odraste i igra fudbal, tada bih imao procenu o njemu. Voleo bih, naravno, da je u sportu. I on i druga deca. Valjda će ih biti još u familiji. Profesionalac ili amater u sportu, to zavisi od talenta i mnogih drugih stvari. Da nešto namećem, ne želim.

Nije želeo Džaja nacionale, nikako, ni on ni skoro kompletna javnost na prostoru bivše SFRJ - u svakom kutku bivše zemlje bratstva i jedinstva, sećamo se, gromovito je odzvanjalo zgražavanje - da doživi pakao pre deset godina. Ali je preživeo. Snagom volje, uz podršku mnogih. I uz pomoć patrijarha Pavla.

- Patrijarha sam sticajem okolnosti upoznao tamo gde nije želeo ni on da bude, a ni ja. Na VMA. Ležali smo oko dva meseca. Drago mi je da sam upoznao takvog čoveka, da sam mogao da komuniciram s njim. Dao mi je blagoslov toliko puta... I to kad mi je bilo baš teško. To neću nikad da zaboravim. On je bio duša od čoveka.

Kratak uzdah, pa nastavak prisećanja na počivšeg patrijarha, čija je svaka rečenica bila lekovita.

- Kad je za to imao snage i bio raspoložen za društvo, satima smo pričali. Govorio mi je o pravdi i nepravdi, da se dešavaju u životu. U njemu sam video iskrenost. Što je i normalno, jer šta bi mogao da čuješ od, faktički, sveca. Tako mi je davao podršku, moralnu injekciju, da mi teskobe lakše vudu.

A upokojenje patrijarha Pavla mu je, dodaje Džajić, teško palo.

- Baš mi je bilo teško. Patrijarh je bio mnogo star i praktično se gasio kao sveća. Gledao sam to i doživljavao. Voleo bih da sam ga upoznao dok je bio mlađi i da sam tada razgovarao s njim. Ali, i ovo mi je dovoljno za celio život. Pogotovo ću pamtiti njegovu dobrotu. Osećao sam je samim sedenjem uz njega, pa i osmehom koji mi je upućivao kad god bi me video. Ne dobije svako blagoslov od njega, a ja sam više od 20 puta. U nekoliko navrata bio sam u manastiru Rakovica da se poklonio njegovim moštima. Bio je velika ličnost. U današnje vreme, za razliku od njegovog, ritam života je nenormalno brz. To ga, naglašava, ipak ne opterećuje.

- A šta ako ne možete ništa da izmenite? Morate da nađete sebe i u takvoj situaciji, te da živite. Neko se u tome snalazi, ali mnogi se pogube. Ja ne mogu ništa da izmenim, pa prihvatam stanje onakvo kakvo jeste. Uvek sam tako živeo.

Svet je, tvrdi, obišao kao igrač, direktor i predsednik kluba, pa sada, kada ga porodica zove, beži od putovanja.

- Kad bi me neko bacio na odabranu destinaciju, e to može. Recimo Korzika. Mnogo je volim. Dok su deca bila manja, često smo išli. Tamo imam hotel, pa sam kao kod kuće. Korzika je prelepa, leti može baš da se uživa. Interesantno, teško mi je bilo kad sam otišao na Korziku, a još teže mi je bilo kad sam je napustio. To me i dan-danas drži, a evo više od 40 godina je prošlo od tada. Prijatelj me zove da odem i planiram da to uradim na

leto.

Danas se živi i sa mobilnim, a teško je bez tog aparata. E to se Džaji već ne sviđa.

- Držanje telefona po čitav dan, to mi je neshvatljivo. Imao sam takve primedbi i kad je o mojim ćerkama reč. Ja telefon uzimam samo kad me neko pozove, ili kad želim nekog da pozovem. Ali, to je moj način života i ne mogu da prigovaram drugima kako se ponašaju. Sad, recimo, deca izlaze u pola jedan noću. I šta, da se bavim time? Neću. Znam šta sam rekao u mojoj porodici, a drugi žive kako im volja.

Njegov dan, otkriva nam, počinje rano.

- Ne spavam dugo. Godinama ustajem između 5.30 i 6.30. Ujutro odem do Zvezde, skoro svakog dana. Tamo utrošim dva-tri sata. Volim da odem i na utakmicu, da sednem negde odakle mogu mirno da odgledam. Da je na svoj način preživljavam.

Baterije, kaže, puni na razne načine.

- Sa 32 godine prestao sam da igram fudbal, ali nikad nisam prestajao s aktivnostima. Još deset godina sam igrao za veterane. Sve sam to činio zdravlja radi. I zadovoljstva. Potom sam počeo da igram tenis, iako nisam nešto voleo taj sport. Više mi je bila želja da se preznojim, nego da se takmičim. Mada, vremenom vas okupira. Zatim sam plivao. Šetnja je uvek prisutna, i dan-danas. Ako je loše vreme, kišovito, vozim sobni bicikl.

Ub mu je, dabome, u srcu, iako je rodni grad napustio s 15 godina. Od tada je žitelj Beograda, za koji ne može da proceni koliko se promenio.

- Vreme sam, uglavnom, provodio na stadionu. Malo sam išao u centar, da šetam Knez Mihailovom. Imao sam mnogo obaveza i veliku odgovornost, koju sam osećao. To me je teralo da živim određenim načinom, uz odricanja koja sam morao da činim. Uzgred, ako imate određenu reputaciju, epitet nečega što sam ja nosio fudbalski, morao sam uvek da budem spreman za utakmicu. Biti legenda Crvene zvezde značilo je imati ogromnu odgovornost. Ja sam je bar tako osećao. Osećam i danas.

Dragan Džajić, legenda u sebi i za sve. I naš gost, drag gost.