Tek nas čekaju VELIKA NEVREMENA!
JOVAN I MATIJA, PRVI SRPSKI LOVCI NA OLUJE:
Većina ljudi se uglavnom sklanja na sigurno u strahu od vremenskih nepogoda, munja, crnih oblaka i sličnih meteoroloških pojava, ali ne i dvojica Zrenjaninaca koji tek tad kreću na posao koji najbolje rade - u lov na oluje.
Kada priroda pokaže svoju mračnu stranu, nastupaju njih dvojica. Jovan Čabrilo (24) i Matija Uglješin (32), prvi srpski lovci na oluje, za sebe kažu da ih je spojila ljubav prema prirodi, fotografiji i meteorologiji. Jovan je student informacionih tehnologija, a Matija, zadužen za fotografiju, diplomirani inženjer zaštite životne sredine. Ništa što rade ne bi imalo puno smisla da nemaju s kim to da podele, zbog čega su pokrenuli projekat „Vojvodinameteo“.
- Na terenu pre svega beležimo foto i video-materijal, koji kasnije delimo sa našim pratiocima, a kojih samo na Fejsbuk stranici ima više od 20 hiljada kaže Jovan. Od njihovih fotografija zabeleženih u najtežim vremenskim uslovima i opasnostima bukvalno zastaje dah, a za celokupan rad potrebna je vrhunska oprema, koja nije nimalo jeftina. - Neizostavni deo naše opreme jeste šampon od koprive, vodimo se izrekom „Neće grom u koprive“- šali se Jovan i dodaje:
- Kada je reč o prognozi vremena, koristimo numeričke modele za simulaciju stanja atmosfere. To su najsavremenije metode koje se danas podrazumevano koriste za prognozu vremena. Sam uspeh prognoziranja najviše zavisi od numeričkog modela, njegove rezolucije i konfiguracije, a bitan udeo, naravno, ima i znanje i iskustvo prognostičara.
Adrenalin je to što ih tera napolje i drži u životu u olujnim uslovima. Najveći utisak na njih ostavilo je nevreme na području Bačke Topole 25. juna prošle godine, a nakon njega nevreme koje je 17. septembra iste godine zahvatilo veći deo Vojvodine. To je doživljaj koji nikad neće zaboraviti.
- Junsko nevreme dočekali smo kod Bačke Topole, bilo je vrlo fotogenično i jezivo je izgledalo. Tada smo vrlo dobro predvideli razvoj situacije. Nevreme je kasnije jurilo nas, pokušavali smo da mu pobegnemo i za dlaku smo u tome i uspeli. Tog dana su mnogi saznali da uopšte postojimo, zabeleženo je dosta kvalitetnih fotografija, a sam čejs prenosili smo našim pratiocima uživo putem društvenih mreža. Septembarsko nevreme takođe je bilo vrlo intenzivno i fotogenično, tada smo usled olujnog vetra širom Vojvodine imali pojavu za koju nemamo odomaćen naziv - „gust nado“. To su prizemni vrtlozi, poput tornada, ali ipak nije reč o tornadu.
- Taj dan ću pamtiti po tome što nisam uspevao da otvorim vrata od automobila usled jakih bočnih udara vetra, mislio sam da će i mene oduvati. Jedva smo se nekako snašli da uđem sa druge strane automobila, držeći u rukama deo opreme. Verujem da mi je puls tada bio oko 150 - seća se Jovan.