Čudovišta iz samoposluge
Grizete crvenu koru, a osvežavajući sok curi vam niz bradu. Ne treba vam ništa uz to. Možda malo nekog starog sira. Sećate se? Tako smo, reklo bi se, u prošlom životu, uživali u paradajzu. I to kad mu je bila sezona. Majke su čekale da se prve ture rasprodaju jer je, kako su mudro zborile, „taj prvi uvek prskan“.
N e znam šta bi sad rekle da iseku ova čudovišta koja su kupile u dućanima iz čijih utroba, kao u horor filmovima, izranjaju zelene klice! Ogavno je i da gledate tako uništeno rajsko povrće, a kamoli da ga jedete!
H oror paradajz, o kome je „Alo!“juče pisao, sablaznio je Srbiju. To čuđenje i iščuđavanje bilo je čisto foliranje jer odavno znamo da jedemo hranu koja nas ne hrani, već truje, koja je puna hormona, antibiotika, pesticida. Naravno, razlog za sve to je profit proizvođača. A mi, poslušni kao jaganjci, praznimo novčanike, plaćajući to, umesto da masovno bojkotujemo takve plodove! Priznajem, domaći paradajz nisam pojela godinama do prošlog leta u jednoj čuvenoj srpskoj banji. Kupovala sam ga na pijaci i jela po celi dan. Osim što mi je ponovo njegov sok curio niz bradu, uz njegove vitamine i minerale gutala sam davne dane svog detinjstva.
S ad smo stigli dotle da smo uništili sve što smo imali, a posebno mogućnost da sa plodnih srpskih oranica beremo zdrave, jedre plodove, što je sad neka druga priča. Glavna je da smo prošle godine uvezli ukupno 25.028 tona paradajza iz Albanije, Makedonije i Turske! Kao da nam se Srbija prostire po čistom kamenu bez pedlja crnice, gde bismo uboli barem jedan struk tog povrća! Sramota!
I još nešto. Domaći proizvođači kukaju da su uništeni uvozom paradajza. I ništa dalje od toga. Pametnom dosta!