Prazni praznici

T eško da više znamo šta praznujemo. Komunistički praznici su izgubili svaki smisao sa nestankom države i sistema u kojem su nastali. Nove, koji se tiču srpske istorije i državnosti, još nismo ni shvatili ni prihvatili, a čisto sumnjam i da hoćemo. Naš narod, po svoj prilici, nema nikakav osećaj za svoju prošlost, zanimljivije su mu gole stražnjice u rijalitijima.

V erujem da više njih zna datum kad je Miki u štali nagnao neku nesrećnicu nego kada je Dimitrije Davidović napisao ustav. Kakav nam je odnos prema nacionalnim pitanjima, pravo je čudo što Albanci već nisu i do Smedereva stigli. Ali kao što reče otac Tadej: „Kakve su ti misli, takav ti je i život.“

N ije da se u taj naš hedonistički stav prema životu odlično ne uklapa i 1. maj. Ne verujem da će prosečnom Srbinu posle piva i ćevapa kupljenih na akciji u supermarketu na pamet pasti bilo šta drugo osim da se pune utrobe izvali na kauču u dnevnoj sobi i zahrče listajući TV kanale. To što su oni imućniji za praznik možda negde i otputovali njega preterano ne sekira sve dok je pivo ’ladno, a ćevapi vrući.

N ego, da ne grešimo dušu, imaju ovi naši praznici i jednu vrlo lepu i pozitivnu stranu. To je što nas u vreme opšte otuđenosti zbližavaju jer, pobogu, nije preterano zanimljivo sve pivo popiti i sav roštilj pojesti sam. Prilika je zato da provedete nekoliko dana sa svojom decom, okupite porodicu i prijatelje, uzmete pod ruku svoje najmilije i izvedete ih negde u prirodu, podelite sa njima ljubav koju su u vama zatrpali svakodnevni problemi i brige. Sigurno ćete se lepše osećati i vi i oni. Eto, bar neka korist i od ovog 1. maja, koji odavno nije praznik radnika, već svetkovina neradnika.