Srbima u Hrvatskoj je BUSANJE U GRUDI DONELO SAMO ZLO!
„Vratio sam se u moju Slavoniju, tu ću i ostati“, ovim rečima je za „Alo!“svoju priču počeo sveštenik Dragan Gaćeša, Srbin povratnik koji je pre 23 godine zajedno sa svojom porodicom pobegao pred najezdom hrvatske vojske sa svog ognjišta.
Kada je počeo rat, otac Dragan imao je sedam godina, a onda je 1. maja 1995. sa sestrom i majkom morao da napusti svoje ognjište, gde se ipak vratio, i to kao sveštenik, 2011 godine. Sada u Eparhiji slavonskoj služi svom narodu, okuplja ga i uči, kako kaže, pre svega hrišćanskim vrednostima.
- Rođen sam u Pakracu, a živeo u Lipiku. Rat nas je zatekao u Derezi, rodnom selu moga dede, odatle smo majka, sestra i ja izbegli, a otac je ostao na ratištu. Bilo je to jedno teško
vreme - kaže za „Alo!“sveštenik Dragan i dodaje:
- Prvo smo pobegli u Novi Beograd kod tatine tetke, da bismo kasnije otišli na Rudnik kod Gornjeg Milanovca, zatim u Taru, pa u Kovilovo u izbeglički kamp, da bismo se na kraju smestili u Borči.
Kako nam kaže, uvek je imao veliku želju da se vrati u svoj zavičaj. - Kada sam završio Bogoslovski fakultet, moji su svi navijali da budem
premešten
negde po Srbiji ili Evropi, međutim, ja sam tražio da me rasporede u moju Slavoniju - kaže nam otac Dragan.
Kaže da je to bila veoma teška odluka i da je veoma teško ubedio suprugu da pođe s njim.
- Moja supruga je prava Srbijanka, rođena je u Beogradu, a njeni su iz Leskovca i Vranja. Uh... Htela je da me ostavi kada sam joj rekao da idemo u Slavoniju. (smeh)
Upoznali smo se u Borči u crkvi i ja sam joj odmah rekao da sam budući sveštenik koji će se vratiti u svoj rodni kraj i u svoju Slavoniju. Ona mi je posle priznala da je još to veče htela da me ostavi. (osmeh) Nije joj bilo lako, trebalo je da ostavi čitav svoj život i da pođe sa mnom. Ona nije ni znala gde je Slavonija. Zbog toga sam joj zahvalan na svemu. Bavi se našom porodicom, vaspitavamo i podižemo našu decu. Ona je pravi borac i moja podrška - kaže otac Dragan.
Prema njegovim rečima, život Srba u Hrvatskoj je težak, a biće još teži ako se ne drže zajedno. Njegova parohija pokriva prostor od 50 kilometara kvadratnih. Tu brine o devet crkava, mnogo ih je porušenih, a ulazi u 560 domova, u kojima živi 1.500 ljudi.
Prema njegovim rečima, ključ za opstanak Srba u Hrvatskoj jeste da gledaju svoj posao, da ne daju na
sebe, ali i da ne provociraju.
- Ko voli rat, u kući mu bio. Ne srbujem, ne četnikujem, radim moj posao i nikada problema nisam imao. Mi smo pre svega hrišćani, tako i radimo sa narodom. Znamo ko smo i šta smo, ali nikoga ne želimo da provociramo i diramo. Međutim, ne damo na sebe. Znamo svi da nam to busanje u grudi nije ništa dobro donelo - završio je on, dodajući da je obnovio i dedinu kuću u Derezi, koju neće nikada prodati, niti će je prepustiti tuđinima.
Za kraj ove priče potrebno je istaći samo da su hrvatski generali Petar Stipetić, Luka Džanko, Marijan Mareković, Mladen Kruljac i brigadir Stjepan Gašljević, koji su izveli akciju „Bljesak“, još na slobodi. Kada je počeo rat, otac Dragan imao je sedam godina, a onda je 1. maja 1995. sa sestrom i majkom morao da napusti svoje ognjište, gde se ipak vratio, i to kao sveštenik, 2011 godine. Sada u Eparhiji slavonskoj služi svom narodu, okuplja ga i uči, kako kaže, pre svega hrišćanskim vrednostima.
- Rođen sam u Pakracu, a živeo u Lipiku. Rat nas je zatekao u Derezi, rodnom selu moga dede, odatle smo majka, sestra i ja izbegli, a otac je ostao na ratištu. Bilo je to jedno teško vreme - kaže za „Alo!“sveštenik Dragan i dodaje:
- Prvo smo pobegli u Novi Beograd kod tatine tetke, da bismo kasnije otišli na Rudnik kod Gornjeg Milanovca, zatim u Taru, pa u Kovilovo u izbeglički kamp, da bismo se na kraju smestili u Borči.
Kako nam kaže, uvek je imao veliku želju da se vrati u svoj zavičaj.
- Kada sam završio Bogoslovski fakultet, moji su svi navijali da budem premešten negde po Srbiji ili Evropi, međutim, ja sam tražio da me rasporede u moju Slavoniju kaže nam otac Dragan.
Kaže da je to bila veoma teška odluka i da je veoma teško ubedio suprugu da pođe s njim.
- Moja supruga je prava Srbijanka, rođena je u Beogradu, a njeni su iz Leskovca i Vranja. Uh... Htela je da me ostavi kada sam joj rekao da idemo u Slavoniju. (smeh)
Upoznali smo se u Borči u crkvi i ja sam joj odmah rekao da sam budući sveštenik koji će se vratiti u svoj rodni kraj i u svoju Slavoniju. Ona mi je posle priznala da je još to veče htela da me ostavi. (osmeh) Nije joj bilo lako, trebalo je da ostavi čitav svoj život i da pođe sa mnom. Ona nije ni znala gde je Slavonija. Zbog toga sam joj zahvalan na svemu. Bavi se našom porodicom, vaspitavamo i podižemo našu decu. Ona je pravi borac i moja podrška - kaže otac Dragan.
Prema njegovim rečima, život Srba u Hrvatskoj je težak, a biće još teži ako se ne drže zajedno. Njegova parohija pokriva prostor od 50 kilometara kvadratnih. Tu brine o devet crkava, mnogo ih je porušenih, a ulazi u 560 domova, u kojima živi 1.500 ljudi.
Prema njegovim rečima, ključ za opstanak Srba u Hrvatskoj jeste da gledaju svoj posao, da ne daju na sebe, ali i da ne provociraju.
- Ko voli rat, u kući mu bio. Ne srbujem, ne četnikujem, radim moj posao i nikada problema nisam imao. Mi smo pre svega hrišćani, tako i radimo sa narodom. Znamo ko smo i šta smo, ali nikoga ne želimo da provociramo i diramo. Međutim, ne damo na sebe. Znamo svi da nam to busanje u grudi nije ništa dobro donelo - završio je on, dodajući da je obnovio i dedinu kuću u Derezi, koju neće nikada prodati, niti će je prepustiti tuđinima.
Za kraj ove priče potrebno je istaći samo da su hrvatski generali Petar Stipetić, Luka Džanko, Marijan Mareković, Mladen Kruljac i brigadir Stjepan Gašljević, koji su izveli akciju „Bljesak“, još na slobodi.