U kovčegu nije vaš sin!
Porodici nestalog Miroslava nije dozvoljeno i da identifikuje leš, dok su rodbini policajci komunisti naredili da ne diraju čak ni ujak prozorče na kovčegu, kaže dečakov
Smrt Miroslava Kišprdilova (13), jednog od najboljih učenika OŠ „Vuk Karadžić“u Kikindi i pokrajinskog prvaka u matematici, koji je nestao bez traga 1983. posle kupanja na jezeru Selid u Mađarskoj dok je sa 24 genijalca iz kikindske opštine bio na ekskurziji, još je obavijena velom misterije. Među čudnim okolnostima koje su pratile nestanak dečaka, majci ni dan-danas ne izlazi iz glave Mađar neznanac, koji je njenom jedincu zapalio sveću, a njoj potom poručio: „Vaš sin nije u sanduku“.
Majka dečaka Marija Kišprdilov u ispovesti za „Alo!“kaže da je mesec dana posle sahrane na Mokrinskom groblju u Kikindi videla automobil mađarskih tablica i nepoznatog čoveka dok je sa svojom majkom i sestrom bila na grobu jedinca.
- Sestra ga je kasnije srela još jednom. Pitao je da li je ona majka, a ona je odgovorila: „Ne, ja sam tetka, ko ste vi?“Pričao je na mađarskom i u jednom momentu je pomenuo Austriju, koliko je sestra mogla da ga razume. Uplašila se i odmah je otišla po muža,
ali kad su se vratili, misteriozni neznanac je otišao. I ja sam ga videla još jednom. Iz daljine je gledao u mene dok sam stajala pored groba. Ubrzo mi je prišla jedna devojčica i prenela mi njegovu poruku: „Vaš sin nije u sanduku“. Posle toga je nestao. Prijavila sam slučaj posle policiji, toga nije ali dolazio i verujem da je oteran iz Kikinde - kaže majka Marija i pita se zbog čega joj je neznanac poručio da u sanduku ne leži njen jedinac.
- Možda moj Miroslav i nije živ... Možda je u sanduku, ali ne u ovom. Želim samo da znam šta se sa njim desilo i gde je sahranjen, ako je zaista mrtav. Sve je tako brzo zataškano, kao da Miroslav nikada nije postojao, kao da sam ga samo sanjala. Obraćala sam se i našem konzulatu u Mađarskoj, odakle su mi poručili da će mi pomoći samo ako im se zvanično obrati naša država, ali do toga nikada nije došlo - seća se majka dečaka.
Posmrtni ostaci iz Mađarske poslati su u Kikindu spakovani u tri plastične vreće, koje su bile u limenom, pa u drvenom kovčegu. Porodici, prema rečima dečakovog ujaka, nije omogućeno da identifikuje leš, dok je rodbini iz tadašnjeg SUP-A i Gradskog komiteta Saveza komunista naređeno da ne smeju da diraju čak ni prozorče na kovčegu.
Pod pritiskom porodice, ekshumacija i reobdukcija tela obavljena je 11. novembra 1983. godine. Očekivao se konačni rasplet slučaja i konačni odgovor da li je u kovčegu leš nepoznatog muškarca, ali su usledile nove neprijatnosti.
Majka tvrdi da je samo dan-dva posle ekshumacije Opštinski sud u Kikindi potvrdio identitet da bi „svetu zapušio usta“.
Leš je bio u stanju truljenja kad je izvađen iz vode. Institut za sudsku medicinu u Ljubljani joj je 1986. odgovorio da obdukcioni nalaz ne odgovara utopljeniku koji je u vodi
proveo dva dana.
- Pitala sam da li je moguće da za to vreme davljenik izgubi kosu ili da mu se prorede obrve, kako su tvrdili patolozi, ali su Slovenci odgovorili - ne! Da bi leš oćelavio, potrebno je da leži dve nedelje u vodi. Tražila sam 2005. još jednu ekshumaciju i DNK analizu. U izveštaju Instituta za sudsku medicinu u Novom Sadu iz 2006. godine napisano je da je rezultat dobijen na šest lokusa, dok za preostalih devet ne može da se interpretira rezultat, kao i da je analizom uzoraka zuba i kostiju dobijen delimični profil osobe muškog pola. Konsultovali smo se sa forenzičarima i veštacima da nam rastumače ovaj izveštaj. Svi su nam rekli da se ne može reći da se DNK podudara. Rečeno nam je da ove analize najbolji rezultat daju kada se rade sa najviše 17 lokusa, a u našem slučaju je urađeno samo na šest, dok devet nije bilo odgovarajuće kaže majka Marija Kišprdilov i poručuje da neće prestati da traga za istinom sve dok ne otkrije kako se na umrlici potkrao bizaran detalj da je mesto smrti Kikinda, iako je njen jedinac navodno nestao u Mađarskoj.