SIROMAH ZLATNIH EPOLETA VELIKI SERIJAL ALO!

VOJVODA STEPA STEPANOVIĆ, S VEROM U BOGA DO POBEDE

Kada je vojvoda Stepa Stepanović otišao u penziju, bio je iznenađen novčanom sumom koju mu je poštar doneo kao prvo sledovanje. „Tri hiljade? Pa znaju li oni koliki je to novac? Mangupi, hoće državu da upropaste!” Tutnuo je penziju poštaru u ruke: „Momak, odmah to da im vratiš!” Takav je bio naš Vojvoda. Voleo je Srbiju beskompromisno i strogo. Do kraja života spavao je na običnom metalnom vojničkom krevetu.

Rođen je 28. februara 1856. godine u selu Kumodraž, kod Beograda. Vojvoda je bio „mlekom“vezan za Cigane, kako je voleo da kaže. Naime, majka Radojka ga je kao malog često ostavljala Ciganki da ga čuva i podoji, pošto je ona morala da radi u polju. Kasnije ih je sa velikom pažnjom posmatrao, obilazio čerge, rado pričao i družio se sa njima. Imao je želju da postane sveštenik, ali mu otac nije dozvolio.

Srednju školu učio je u Kapetan Mišinom zdanju. Upisao je Vojnu akademiju zajedno sa Vojvodom Mišićem, generalom Mihailom Živanovićem Gvozdenim, komandantom Odbrane Beograda... Učestvovao je u srpsko-turskim ratovima, Bugarskom ratu i Prvom svetskom ratu, gde je rukovodio Drugom armijom. Brzo je napredovao u službi: od komandanta bataljona, puka, brigade, divizije i armije do pomoćnika načelnika štaba Aktivne vojske, načelnika Ministarstva vojnog, a u dva maha bio je i ministar vojske.

Najveći vojnički uspeh zabeležio je u Cerskoj bici, posle koje je dobio čin vojvode. Istakao se rukovođenjem na Drini i Kolubari, a značajnu ulogu je imao u proboju Solunskog fronta i izbacivanju Bugarske iz rata.

Ravnodušan na pohvale, nije se obazirao ni na zamerke. Arčibald Rajs je govorio da je Stepanovićeva patriotska svest učinila strogim starešinom. Verovao je da postoji božja pravda i da će svako dobiti po zasluzi. Nakon Prvog svetskog rata se povukao iz službe i sa porodicom proveo ostatak života u Čačku. Stepanović je dopisniku Presbiroa Vrhovne komande koji je hteo da napiše njegovu biografiju za savezničku štampu rekao: „Nemate šta da pišete. Sve što se uradilo - uradili su oficiri i vojnici moje armije. Oni su najviše doprineli da neprijatelj bude pobeđen i da se zemlja oslobodi. Kada baš hoćete nešto da pišete za francuske i engleske novine, eto, to napišite.“

Od skromne plate koju je primao kao vojvoda štedeo je tek toliko da skupi novac za pogreb. Imao je želju da mu na kovčeg stave sablju koju je dobio na dar od svojih oficira 1898. godine, dok je bio komandant Šestog puka.

Poslednje reči na samrti bile su mu: „Polazite napred.“