Genije sa srebrnim očima
Govori deset jezika, svira klavir, komponuje, peva duhovnu muziku i studira međunarodne odnose na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.
Obožava i računare za koje je počeo da se interesuje kao tinejdžer. Shvatio je da uz njihovu pomoć može biti nezavistan, produktivan i najvažnije - koristan društvu. Početkom dvehiljaditih, informaciona tehnologija u Srbiji nije bila razvijena, ali ga to nije obeshrabrilo da istraje u svojim namerama i vremenom postane stručnjak u oblasti sajber bezbednosti.
Teško da je iko mogao da mu predvidi ovakvu budućnost, budući da je Slobodan Brkić kao beba ostao bez vida.
- Rođen sam 1989. u Beogradu. Zdrav. Zajedno sa sestrama Verom i Nadom bio sam u inkubatoru, gde je Nadu i mene zadesilo takozvano inkubatorsko slepilo. Sa 17 meseci, sestra i ja smo prvi put operisani u Bostonu. Zahvaljujući japanskom doktoru Tatsuu Hiroseu, sačuvan nam je periferni vid, vidimo senke, konture, obrise, reagujemo na svetlost - započinje priču Slobodan.
Osnovnu školu pohađao je redovno u selu Glušac (opština Bogatić), odakle su mu roditelji.
- Bilo je teško. Nastavno osoblje nije imalo puno razumevanja za nas. Sestra i ja gradivo smo učili napamet. Zadatke smo računali iz glave. Sastave iz srpskog pisali smo u glavi, a potom ih izgovarali pred svima. Dobijali smo „lepe četvorke“, a ja sam govorio da ne bih imao ništa protiv „ružnih petica“- seća se naš sagovornik.
Slobodan i njegova sestra kasnije su naučili Brajevo pismo, pa je i školovanje postalo lakše.
- Imali smo punu podršku roditelja, posebno majke. Ona nas je učila da čovek ne sme da se preda, da smo svi jednaki i da se razlikujemo samo po karakteru. Da naš hendikep treba da posmatramo kao prednost. Kada je reč o okolini, bilo je diskriminacije, nerazumevanja, ali i podrške. Deca su deca. Ipak, to nas nije sprečilo da napredujemo. Važno je da nikoga ne mrzim niti da nekome nešto zameram - kaže sagovornik „Alo!“.
Srednju muzičku školu završava u Šapcu. U to vreme, dobija i prvi kompjuter.
- Nisam pohađao nikakve kurseve, već sam sam istraživao sve u vezi s informatikom. Ubrzo, počeo sam da se bavim i programiranjem. Informaciona tehnologija nije bila previše razvijena u Srbiji, falilo je resursa i teško se napredovalo. Ali, internet je sve promenio i više nije bilo granica - objašnjava Slobodan.
Za razliku od Srbije, školovanje u Americi bilo je pristupačno i digitalizovano. Slobodan je danas stručnjak u oblasti IT bezbednosti - izrade bezbednosnih softvera, odbrane sistema i servera od hakerskih napada, zaštite podataka.
- Nakon školovanja u Americi, vratio sam se u Srbiju, ali uglavnom radim sa klijentima iz inostranstva - ističe on.
Kada ne priprema ispite na FPN-U, sagovornik „Alo!“najviše vremena provodi na svojoj klupi ispred fakultetskog amfiteatra. Zatičemo ga kako kolegi sređuje aj-ped.
Sam pogled na Slobodanove vredne prste i srebrne oči ukazuje da nije običan mladić.
- Moraću da urežem svoje inicijale na ovoj klupi. Tu sam od 2010. Tokom pauze ili između predavanja, pomažem kolegama, sređujem im računare, telefone... Volim da pomažem ljudima. Nedavno je sa mnom kontaktirala baka od 89 godina, koja je pala u depresiju jer je izgubila lozinku za Fejsbuk. Rekla mi je da će se ubiti ako ne rešimo problem. Naravno, sve smo sredili - zadovoljno priča Slobodan.