ŽIVOT U MRAKU MOŽE BITI LEP
Tuđom greškom ostao je bez vida, ali je svakodnevnim aktivnostima nadomestio veliki nedostatak
Život često ume da bude surov, a sudbina nemilosrdna. Sa 30 godina Slavoljub Epifanić nije ni slutio da će se naći na najvećoj životnoj prekretnici. Tada je mogao da bira između puta ponora i puta pobede. Odlučio je da stisne zube i da se sa sudbinom uhvati ukoštac, iako i dan-danas kada otvori oči vidi samo mrak.
Zbog terapije koju je Slavoljub dobio usled problema sa želucem, ostao je potpuno slep. Kako kaže, nikada nije saznao kako se to dogodilo, ali vremenom kao da je shvatio razlog. Njegov život, koji je do tada bio prosečan, postao je uzbudljiv, srećan i prepun avantura. U svemu tome, kako kaže, pravi prijatelji su bili uz njega.
- Mislio sam da će taj mrak pred mojim očima otići kao što je i došao. Ali nije. Bilo mi je teško i nisam mogao da shvatim šta se dešava. Lutao sam. Sve što sam znao da radim, više nisam mogao. Teško mi je bilo da prihvatim sve to, ali onda sam shvatio da je preda mnom izazov - počinje svoju priču Slavoljub.
- Mogao sam da biram. Da li da budem očajan u nekom domu ili da budem hrabar i uzmem stvari u svoje ruke. Tada sam napravio oštar rez, odlučio sam da živim. Prvi korak koji sam napravio bio je put Beograda, gde sam godinu dana svakog vikenda sam putovao autobusom i učio zanat masera. Osećaj mi je govorio da time treba da se bavim i evo, već 20 godina uživam radeći taj posao - kaže naš sagovornik, koji je pre nego što je ostao bez vida radio kao pripadnik obezbeđenja u banci. Od penzije, kako kaže, nije se mogao
„hladne vode napiti“.
- Kada se čovek otvori prema pozitivnim stvarima u životu, počnu da se dešavaju neverovatne situacije. Na tom mom putu za Beograd upoznao sam predivne ljude. Vremenom sam počeo da se zanimam i za sportove, a talenat za plivanje, atletiku, bacanje koplja, kugle i diska verovatno nikada ne bih otkrio da nisam ostao slep - napominje on i dodaje da je 10 godina bio državni prvak u tim disciplinama, što mu, kako kaže, nije bilo dovoljno, pa se bacio i na borilačke veštine,
ali i na ekstremne sportove.
- Posle 14 godina treniranja nindžicua došao sam do majstorskog zvanja. Kroz to iskustvo upoznao sam ljude sa kojim sam se upustio u avanture planinarenja, alpinizma, ronjenja, ali i paraglajdinga. Znate, život dovodi ljude tebi sličnog senzibiliteta, a zajedno možete mnogo, recimo, da istrčite Trku zadovoljstva, kao ja prošle godine, kada smo prijatelj i ja lagano, ruku pod ruku, istrčali sedam kilometara, on sa povređenom nogom, a ja slep - ističe Slavoljub.