BORBA ZA 1.000 ŽIVOTA DNEVNO
- Mirno je - kaže doktorka dok zatvara vrata reanimacije.
- Jutros je Srbija rešila malo da odspava - reče ona, iako zna da to nije istina.
Uzima brojke. Urgentni centar je već od jutros primio više od 100 pacijenta, razume se, neće ni ovaj dan proći bez najmanje 1.000 pacijenata.
Upijajući svaku njenu reč, mladi specijalizanti već su na liniji odbrane. Nije prošlo mnogo. Otvaraju se vrata, unose krvavog čoveka bez svesti.
Njegov život je ugrožen, u pitanju su sekunde. Nema mesta za strah ili paniku, sve se ovde odigrava brzo, sad i odmah. Lekarima u Urgentnom centru greška nije dozvoljena. Lekari su skromni, u senci, uvek nasmejani pred drugima. Ponekad, ali samo ponekad, nečujno plaču da niko ne vidi. Kažu, teško je, ali bez obzira na sve, oni ne odustaju. Sačuvan život za njih nema cenu. I zato, predstavljamo vam lekare heroje koji smeju i umeju!
Ambulanta broj 13. Reanimacija.
Prva na liniji odbrane, zaslužna za zbrinjavanje najtežih, životno ugroženih pacijenata. Marija Milenković je šef ove ambulante i anesteziolog Urgentnog centra.
- Anesteziolog je u Urgentnom centru hajduk. Kadar stići, nikad uteći i uvek na strašnom mestu postojati - kaže dr Milenković, čija ambulanta godišnje zbrine oko 4.000 pacijenata.
- Mi ovde zbrinjavamo i decu, iako nismo specijalizovana ustanova za to. Prošle godine, 64 dece bilo je životno ugroženo. Iako svaku situaciju rešimo, ne osećam se prijatno kada u ambulantu stigne dete - kaže ona dodajući:
- Najbitniji je timski rad medicinskih sestara i lekara. Svi radimo zajedno u cilju što bržeg zbrinjavanja pacijenta. Mi smo ovde jedna velika porodica. Mnogo je lepo kada vrata ambulante otvori neko kome ste spasli život samo da vas pozdravi i kaže vam da je dobro.
Iako je srećnih ishoda više, svi lekari u Urgentnom mišljenja su da je najteži osećaj gubitak pacijenta.
- Trenutak kada sam otvorila vrata i ispred videla ženicu sa dvoje
Ambulanta iz koje se često čuju jauci. Ortopedija.
Više od 1.110 preloma kuka godišnje, više od 250 preloma butne kosti, oko 1.000 preloma ručnog zgloba, oko 800 preloma ramena. Ovde je petak jedan od udarnih dana, a nažalost, tipičan pacijent ortopedije više ne postoji.
- Od 1. januara ove godine, do 14. juna, ortopedska ambulanta pregledala je 21.040 pacijenata. To zahteva ogroman trud i napor. U službi se ušivaju i odsečeni delovi ekstremiteta - kaže profesor dr Goran Tulić, načelnik službe ortopedije, i dodaje da više ne postoje ni „sezonski prelomi“, već da su svi tipovi povreda mogući tokom cele godine. Takođe, kroz karijeru je naučio da su pacijenti koji ćute najugroženiji.
- Medicina nije matematika, svaki organizam je vrlo poseban, a lečenje je dvosmerna ulica. Dužni smo da pacijentu predstavimo ono što mislimo da je najbolje za njegovo zdravlje, a na njemu je da odluči da li će to prihvatiti ili ne - zaključuje dr Tulić.
Pri akutnom infarktu važan je svaki minut. Kardiologija.
Ovo je ustanova koja nikada ne spava. Ovde se greške ne praštaju. Ovde su lekari heroji
Na vratima svake ambulante piše da se pacijenti primaju po hitnosti, a ne po vremenu dolaska. U moru pacijenata koji čekaju ispred vrata, u kardiologiji je najvažnije prepoznati najugroženije.
- Moramo hitno da reagujemo, brzo mislimo i donesemo pravu odluku. Ustanova nikada ne spava! Često radimo nemoguće. Kažu, u Urgentnom centru se maksimalno može raditi pet godina zbog obima posla i stresa, a mi svi opstajemo ovde ceo radni vek. Dnevno se pregleda oko 180 pacijenata, od toga osam do 10 odsto bude primljeno u koronarnu jedinicu. Broj pregleda povećao se u odnosu na pre 10 godina jer je Beograd porastao, ali ne i broj postelja - kaže kardiolog dr Milena Srdić Lehocki i dodaje da se medicina uči uz pacijenta.
- Neretko se radujemo sa njima, neretko poljubimo nekog od rodbine. Emocije su nešto što je sastavni deo ove ustanove i nekad i mi plačemo - zaključuje doktorka.
Svih 365 dana u godini, 24 sata, Urgentni centar Kliničkog centra Srbije zbrinjava ne samo pacijente sa teritorije Beograda, već i cele Srbije i regiona. Svi oni ostave pečat na medicinsko osoblje. Kako kažu, neke scene uvek žive kroz njih i sa njima.