NEĆU DA TRPIM NASILJE

Dok u naručju drži bebu, Maja bez emocija priča o torturi koju je doživela od muža i svekra

Noć pre dolaska u Sigurnu kuću spavala je s bebom na Glavnoj železničkoj stanici u Beogradu. Ujutru je otišla u centar za socijalni rad, a onda se obrela u sobi koja joj je sada dom. Za „Alo!“kaže da joj je bilo bolje da noć provede na ulici nego u sopstvenom domu, gde je trpela nasilje od supruga i svekra!

Žena, koju ćemo ovom prilikom zvati Maja, pristala je da ispriča svoju priču na dan kada se sećamo Olge Lovrić, koju je suprug ubio udarcima kamenom u glavu naočigled njihove dece ispred novobeogradskog centra za socijalni rad.

- Imam 26 godina i malu bebu. Juče sam stigla u Sigurnu kuću. Trpela sam psihičko, fizičko i seksualno nasilje od muža i svekra. U braku sam četiri godine, a sve je počelo kada sam ostala u drugom stanju. Muž me je šamarao kada je mislio da pričam gluposti ili kada sam negodovala što je prodavao drogu. Vređao me je. Svekar je već druga priča. Živimo u istoj kući. Uzimao mi je iz fioke donji veš. Možete da pretpostavite šta je radio. Posmatrao me je kroz ključaonicu dok sam imala odnose sa suprugom priča Maja bez ikakvih emocija.

Ona je i dalje u šoku zbog svega što joj se dogodilo i onoga što je uradila - zgrabila je dete i pobegla.

- Pre nego što sam presekla, primetila sam da me svekar gleda drugim očima. Kad god sam se svađala sa suprugom, on je prilazio i glumio mog zaštitnika. To je počelo kada se dete rodilo. Jednom sam se uplašila i pobegla, ostavivši dvomesečnu bebu. Skupila sam hrabrost da se vratim i kažem mužu šta se dešava. On je tada bio baš nasilan - vređao me je, šamarao, udarao pesnicama - iskrena je Maja dok drži bebu u naručju.

Prema njenim rečima, do kulminacije je došlo nedavno. - Ceo komšiluk je znao šta se dešava. Svekar je, pre nego što sam pobegla, ušao u moju sobu. Držala sam dete u naručju. Bili smo sami. Počeo je da viče da ga izbegavam. Tada se nešto prelomilo. Uzela sam torbu i krenula. On je skočio i stisnuo me rukom za polni organ. Gurnula sam ga i izletela napolje. Uletela sam u autobus i otišla u dom zdravlja, a potom kod bivših koleginica na posao. One su mi dale hranu za dete. Tu noć sam provela na Železničkoj stanici. Bilo mi je bolje i lepše nego kod kuće. Ujutru sam otišla u centar za socijalni rad i sada sam ovde - priča Maja u dahu.

Nijedan mišić na licu joj nije zadrhtao.

- Moraju da se pokažu zubi! Kada sam odlazila, mnogo sam se plašila, ali isto toliko sam bila i rešena da se borim! Moj život nije nasilje! Neću više da ga trpim! Nisam se pokajala - ispraća nas ona.