Pomentesli

svetost i bez mantije. Njegov život je bio rad i borba, neispričiva priča nemerljivog doprinosa civilizaciji i nepojmljive nezahvalnosti savremenika.

Bio je Srbin, ali ne Ličanin ili Šumadinac, ne Kosovac ili Crnogorac, već Srbin s onoga sveta i cele vaseljene. Njegova poslednja želja pred upokojenje bila je da mu na sahrani sviraju pesmu „Tamo daleko“, koja ga je podsećala na koren roda iz kojeg je dobijao snagu i inspiraciju, koji mu je nedostajao baš „tamo daleko“, u tuđem svetu u kojem je plodotvorio.

Iako no sa su njegovom mu ustaše telesnom gotovo upored- končinom pobile srodnike i sasekle stablo, njegov blagodarni život je posejao seme znanja i Svetlost u mnoge glave obasjavajući put i danas onima koji uporno traže odgovore na pitanja „Ko smo?“i „Zašto smo ovde?“.

Ne može se ništa prepametno ni napisati o Tesli, posebno ne kroz današnje tabloide (zbog specifičnih interesovanja ciljne grupe, čast izuzecima), pa neka ovi redovi budu skromna čitulja, mali pomen velikom Srbinu, epitaf na internetu, kad već takav čovek groba nema.

Koga zainteresuje, otkrivaće neverovatan svet samo upoznajući Nikolu. Otišao je u večnost za Božić 1943. godine. Sudbina njegovih zemnih ostataka naša je sramota. Kršten, a spaljen, ne po svojoj volji. Prah srpskog nadnaučnika je izložen u muzeju. Upokojen, a ne udostojen grobnog mesta. Zato ti i ove godine sveću nećemo upaliti na kakvoj večnoj kući, jer je to u muzeju zabranjeno.

„Velika misterija našeg postojanja tek treba da se otkrije, može se pokazati da čak i smrt nije kraj“.

Zato ti i nećemo paliti sveću, naučni svetitelju!

Piše: Boško Kozarski, osnivač Srpsko-ruskog obrazovnog centra