Radujmo se zbog Mažića

Hajde sad da zakukamo iz sveg glasa da nas čuju i u Rusiji, odakle nam pre kraja vraćaju Milorada Mažića. Ili ćemo, ipak, veselje da udarimo na sva zvona, jer smo imali najboljeg fudbalskog reprezenta (i njegove pomoćnike) do završnice Mondijala?

M a koliko smo razočarani (ne i šokirani, zar ne?) što FIFA nije ukazala poverenje našem Miloradu na završnoj utakmici u Moskvi, trebalo bi da se - radujemo. Srbija je baš zbog ovog 45-godišnjeg Vrbašanina, a ne zbog „orlova“, nažalost, bila prisutna na šampionatu sveta do poslednjeg vikenda.

D a li je, zapravo, i bilo realno da

Srbin sudi Hrvatima u meču za titulu prvaka sveta? Nije, uprkos našoj „kampanji“da mu Pjerluiđi Kolina dodeli pištaljku za finale. Ni iz „lijepe njihove“nisu letele uobičajene strele (znamo kakve) ka svakom ko je srpskoga roda. Naprotiv, s obe strane Dunava ka najpoznatijem sudijskom ćelavcu upućena je usaglašena poruka da baš Mažić odsvira kraj Svetskog prvenstva 2018. godine. Ali uzalud...

A možda je tako i dobro. Jeste. Jer, možete li zamislite kakva oluja uvreda bi poletela ka Srbiji, FSS-U, političarima, sveštenicima, glumcima, pevačima, novinarima, umetnicima (verovatno ne bi poštedeli ni Teslu i Milankovića), da Mažić u finalu dosudi penal za Francusku u 95. minutu? Penal za pobedu! Ili da takav ne vidi za Hrvatsku? I zbog takve eventualne opasnosti, koju je eliminisao Italijan na čelu sudijske komisije FIFA, treba da se radujemo. Neka Argentinac Nestor Pitana (pre)živi s tim pritiskom.

M ogao je, doduše, Milorad da podeli fudbalsku pravdu bar u dvoboju za treće mesto između Engleske i Belgije, ali nema veze. Da ne kukamo sad.