Nole, hvala za finale Mondijala
Nedelja posle podne. Pet sati. Čudan neki termin za finale Svetskog prvenstva u fudbalu, a još čudniji finalisti. Hrvatska i Francuska. Nema Engleza, za koje sam navijao svim srcem. E, kad samo pomislim koliko su bili blizu, na korak do toga da „vrate fudbal kući“. Nisu imali snage, tiho, da me niko ne čuje da kažem, ni kvaliteta, pa su shvatili da se igra koju su oni izmislili još davnih dana najbolje igra u nekom drugom delu sveta. Zapravo Evrope. Belgiji, Hrvatskoj i pre svega Francuskoj.
N edelja posle podne. Samo dva sata ranije. Uobičajen termin finala Vimbldona, najprestižnijeg teniskog turnira na svetu i veoma čudni finalisti - Novak Đoković i Kevin Anderson. Više od svega sam želeo da se taj meč ne igra na centralnom terenu, već negde gde bi neka kišetina ili olujčina mogle da odlože izlazak tenisera na teren. Eto, želeo sam da uživam u fudbalu, a da ne propustim nijedan gem Noletove borbe za titulu.
D elovalo je neizvodljivo, ali ne, i te kako je bilo izvodljivo. Odnosno, ajde da budem do kraja iskren, delimično izvodljivo. I to zahvaljujući Novaku Đokoviću.
J ednostavno, počistio je Južnoafrikanca na brzaka i oduzeo mi samo mogućnost da vidim Mandžukićev autogol. Već onaj Perišićev sam gledao, dok je Nole već grickao vimbldonsku travu u slavu četvrtog trijumfa u Londonu. I tada, Englezi su drugi put u samo nekoliko dana shvatili da se igra koju su oni izmislili najbolje igra u nekom drugom delu sveta. Zapravo Evrope. Tu, u našoj Srbiji. I to zahvaljujući Novaku Đokoviću.