Srpska krv u venama Hrvata
Politika se opet umešala u sport. I možda ne bi bilo sve tako tragično i tužno, da srpski narod nije u prošlom veku preživeo dva puta genocid od ustaša. Prvi put u Drugom svetskom ratu, a onda opet devedestih, kada su Srbi masovno stradali, a zatim proterani u zločinačkoj akciji „Oluja“1995. godine. Oni to veličaju kao svoj dan oslobođenja (za manje upućene – oslobođenje od Srba). Hrvati su svoj fudbalski marketing bazirali upravo na „Oluji“. Nazivajući svoju reperezentaciju „nogometna ’Oluja’“. Slaveći drugo mesto na prvenstvu uz ustaške poklike i izjave da je to bolje od borbe za „domovinski rat“. Samo neko vrlo bolesnog uma mora to izjaviti. Zatrovan mržnjom...
S rbi nikada neće mrzeti Hrvate, ali ni Hrvati nikada neće voleti Srbe. I upravo je tu najveći problem. Želja dela našeg naroda da se dodvori, da bodri igrače koji su postali veće ustaše od samih Hrvata, jer kod polovine njih venama teče srpska krv. I ta srpska krv ih je dovela do finala. Jer su želeli da se dokazuju da su verni Hrvatskoj. Hrvatska reprezentacija je pobedila zahvaljujući srpskom inatu.
I
Đoković je pobedio iz srpskog inata. Pokazao je da je izdržao pritisak i da je psihički jak. Uspeo je da pobedi sebe.
K
ako bi rekao naš veliki sportista Milan Mačvan: „Bojim se da su mnogi koji su navijali za fudbalsku ili nogometnu reprezentaciju zapravo navijali za branitelje i šahovnicu... I da ne prelazimo neke granice u ljubavi koje su davno postavljene.“
A da politika može sve, dokazao je Vladimir Veliki. Odmah nakon završetka finala, u Moskvi je posle gotovo mesec dana sunca, počeo pljusak. Putin je dokazao da se zapravo njemu baš sve može... Iako je Kolinda želela svojih pet minuta, glumeći pajaca, tako pokisla više je ličila na takmičarku na izboru za mis mokre majice, nego na lidera države... No, kakav predsednik, takva i država...
S lava svim srpskim žrtvama nastradalim od ustaša. Da se nikad ne zaboravi!