Sudija, pošto pravda?
Ž
ao mi je poštenih i časnih sudija u Srbiji. Onih koji rade za platu i ne pomišljaju da prodaju svoju čast za nekoliko stotina ili hiljada evra ili „samo“za dobar parfem. Siguran sam da su oni najveće žrtve bruke koju smo otkrili u Osnovnom sudu u Vranju sa sudijom Marijom Janićijević u glavnoj ulozi.
Upravo te poštene i časne sudije, tužioci i ostali zaposleni u pravosuđu prvi bi trebalo da dignu glas i oteraju takve koji kaljaju ugled profesije. Čak i da je pomenuta gospođa najbolji sudija u državi, da ima najviše ocene i da je rešila sve predmete, fotografije koje su procurile u javnost dovoljan su razlog da nikada više ne sedne u sudnicu sa one strane na kojoj se odmerava nečija krivica, odnosno nevinost.
Naravno, izum. Možda porno-sudija se sećate nije da naš je Ćićolina, zvezda filmova za odrasle, još 1987. godine postala poslanica u italijanskom parlamentu. Poruka njenog izbora bila je da se u politici te zemlje sve pretvorilo u kurvanje. Da li je i poruka Marijinih fotografija da je i u srpskom pravosuđu ista takva situacija? Verujem da smo vrlo blizu pozitivnog odgovora.
Za zdravlje je opasno jedne da države sistemi izuzetno poput državne uprave, sudstva, zdravstva i policije budu truli iznutra. Ukoliko je to slučaj, takva država ima sve šanse da se uruši iznutra. Po svemu sudeći, pravosuđe je kod nas najslabija karika i ukoliko ne bude ozbiljnih koraka ka sređivanju stanja u toj oblasti, to je zaista velika opasnost za državu.
Vranjski slučaj je odlična prilika da proradi metla. Da se razdvoje časne i poštene sudije od onih koji to nisu. Posebno bi bilo značajno da nadležni utvrde da li su tačne optužbe sudijinog bivšeg partnera da mu se navodno poverila da je uzela 5.000 evra da bi bili oslobođeni anesteziolozi zbog čije je greške preminuo dečak. To već izlazi iz priče o disciplinskoj odgovornosti i ulazi ne teren optužbi čije dokazivanje nosi sa sobom nekoliko decenija robije.
Ako država nije sposobna da se uhvati ukoštac i iznese sa ovakvim skandalima, onda je besmisleno sve što radimo na putu ka Evropskoj uniji. Institucije u koje građani treba da imaju poverenja upravo su suština tog procesa, a ne samo otvaranje EU fondova i grantova kako bismo krečili zgrade sudova i kupovali nove stolove i stolice.
Ina kraju, pretnje koje ovih dana dobija redakcija „Alo!“zato što se usudila da dirne u ovo osinje gnezdo samo su dokaz da radimo koristan posao za ovu državu i njene građane. Zbog toga i očekujemo da nam oni svi zajedno pomognu da taj častan posao isteramo do kraja. Mi smo počeli, pridružite se!