Pogled iz pustinje
Odavno već govorim da je Srbija zemlja čuda. Ono što se u njoj događa ne postoji nigde drugde u svetu. Ne mislim tu samo na mikropojave, već i na mnoge stvari koje su deo svakodnevice i koje gotovo i ne primećujemo više. Da krenemo redom.
Jedino u Srbiji sarma stoji u kutiji od sladoleda, a rakija u plastičnoj flašici.
Jedino u Srbiji postoje pevačice kojima nije posao da pevaju.
Jedino u Srbiji postoji zanimanje „kontroverzni biznismen“.
Jedino u Srbiji postoji strah od promaje. Jedino u Srbiji se od političara očekuje da ne urade posao za koji su izabrani. Jedino u Srbiji se smatra srećnikom onaj koji je zaposlen, a ne radi.
Jedino u Srbiji je tuđa nesreća milija od sopstvene sreće. Jedino u Srbiji se živi tako što se koriste rupe u sistemu, umesto da se živi u sistemu.
Jedino u Srbiji je moguće da zarađuješ 400 evra mesečno, a da trošiš 500. Jedino u Srbiji kćerku zovu „sine“.
Jedino u Srbiji šalteri rade po principu FT1P (fali ti jedan papir).
Jedino u Srbiji se plastične kese skupljaju po kućama, kao da će nekoga spasiti od kakve nepogode. U pojedinim kućama se iste čak i peru nakon upotrebe i uredno suše, i opet čuvaju - video svojim očima. Jedino u Srbiji se masovno tuguje zbog smrti onoga ko je rekao da nikada u Srbiji neće pevati, dok se smrt legende srpske muzike obeležava skromnom komemoracijom.
Jedino u Srbiji se tetka ili ujak u inostranstvu smatraju ličnim uspehom.
Jedino u Srbiji se politička funkcija smatra karijernim uspehom.
Jedino u Srbiji je „ništa“normalan odgovor na pitanje: „Šta radiš?“
Jedino u Srbiji se na uspeh gleda sa potcenjivanjem.
Jedino u Srbiji su svi građani uspešni selektori fudbalske reprezentacije i predsednici države.
Jedino u Srbiji su gotovo svi građani eksperti nutricionisti kada je reč o ishrani teniskih zvezda. (Novak Đoković zna zašto) Jedino u Srbiji se slave istorijski porazi, a pobede i pobednici ostaju u drugom planu.
Ima ovoga još puno - slobodno dodajte nešto čega se nisam setio.
N e znam da li smo najbolji, verovatno nismo, ali da smo originalni i jedinstveni - definitivno jesmo. Ta originalnost je sa jedne strane briljantna, sa druge strane užasno naporna i teška, jer kroz prostor i vreme slabo napredujemo i gotovo ne evoluiramo. Sami smo sebi i zamajac i kočnica u isto vreme.
K akvi god bili, ostajemo - zemlja čuda i enigma za sve, pa čak i za nas same.
Zemlja čuda