Niko nije kriv, svi smo krivi
Anabele Džonkić više nema. Osmogodišnja devojčica je celog leta lutala Kladovom, tražila pare za hranu, parče sendviča... Mnogi su je videli. Lutala je sama noću, pored puta, pored reke, mnogi su je videli... I svi su bez izuzetka ćutali. Zvali druge da reaguju, da se pomuče da spasu jedan mladi život. A dete je na kraju završilo u Dunavu. Kraj priče i kraj njenog lutanja.
J er zašto bi neko pomogao detetu koje nije njegovo? Valjda bi to trebalo država da uradi? Pretpostavljam da ljudi tako razmišljaju. A iz Centra za socijalni rad u Kladovu su naveli da je sve bilo u redu, da je Anabela imala „normalan život“. Kakav god da je imala, više ga nema. Neće više lutati i tražiti komadić hrane, neku igračku... Ako je to normalan život. Meseci su prolazi i niko nije hteo da pomogne.
A frička poslovica glasi da je za odgajanje deteta potrebno celo selo. Zvalo se ono Kladovo, Novi Sad, Beograd ili Niš. Izgleda da je naše selo odavno umrlo, makar onaj deo oko srca, jer ako vidite devojčicu da moli za hranu, da besciljno luta, šta vas sprečava da pomognete. Ukoliko uvek čekate na nekog drugog, desiće se ono što se dogodilo sa Anabelom.
P ostali smo posmatrači bez duše, gledamo tuđe nesreće, ako možemo da kliknemo negde da doniramo 100 dinara, mislićemo za sebe da smo najveći humanitarci na svetu.
B ože sačuvaj da utrošimo svoje vreme na tuđe muke, jer smo i na muke svojih najbližih postali neosetljivi. Polako postajemo gori i od životinja, proglašavamo podvigom ukoliko neko nekome pomogne da pređe preko ulice, kada poželite dobar dan komšiji, ispada da ste superheroj.
V aljda su takva vremena, ono što je nekada bilo stvar vaspitanja, opšte kulture, danas se smatra podvigom. Samo da je signal za internet dobar, sve ostalo je nebitno.
N ije se samo Anabela utopila u Dunavu, nestao je još jedan komadić naše duše, ako nam je u međuvremenu i pretekao neki.