Odavde nema nazad, Srbe ćemo zaštititi po svaku cenu!

Huškam, neću „Neću borbene pesme, neću da vas je jasno da vam obećavati oružje i municiju, iako i municiju koristi nikome nećemo dozvoliti da oružje protiv vas. Zato što vas hoćemo žive“

Iskreno, otvoreno i od srca. Aleksandar Vučić je juče u Kosovskoj Mitrovici održao govor koji će se dugo prepričavati.

- Hvala vam što ste, uprkos brojnim kampanjama protiv, u ovolikom broju došli u Kosovsku Mitrovicu. Ali mnogo više od toga, hvala vam što čuvate i branite srpsko postojanje na Kosovu i Metohiji, hvala vam što ne odustajete, hvala vam što gledate u budućnost. Našu, srpsku i Srbije. Ali i neophodnost našeg zajedničkog života sa Albancima, jer bez toga ne bi bilo ni tog našeg sutra - započeo je Vučić, osvrnuvši se tada i na jučerašnje incidente.

O BARIKADAMA

Pre nego što pročitam ono što sam nedeljama pisao, hoću da se izvinim građanima koji nisu mogli da dođu jer su neki drugi ljudi palili gume, šenlučili, pucali, valjda sa namerom da zastraše Srbe. Da se izvinim i zahvalim meštanima sela Banje, ovo nije poslednji put da sam želeo da ih posetim i da ću sledeći put doći. Hvala im na pripremljenom dočeku.

VREME ZA ISTINU

Došao sam i da vam kažem istinu o našoj teškoj poziciji. I to na jedini način na koji se istina saopštava. Oči u oči, licem u lice. I ne znam koliko ćete da me slušate, ne znam koliko će Srbija da me sluša, ali da ćutim niti mogu, niti smem, a još manje smem da lažem, da izbegavam odgovornost i da se pravim nevešt, neobavešten ili lud, kao što smo to bezbroj puta činili u prošlosti. Narod mi je pružio poverenje, a mandat mi je da uradim tačno ono što je propisao još vladika Nikolaj Velimirović. Ako treba da branim sebe, ima da ćutim. Ako treba da branim istinu, ima da govorim.

O MILOŠEVIĆU

Zato ću i početi od onog najtežeg dela. Od svega u šta smo verovali, svega o čemu smo sanjali, od velike iluzije koju smo imali i o sebi i o drugima, iluzije da smo nadmoćni, mnogobrojni i gotovo večni. Da su drugi slabiji, gluplji i nesposobniji od nas. I pre skoro 30 godina, nedaleko odavde, stotine hiljada ljudi, a Slobodan Milošević je tada bio dovoljno velik da ih u tom broju okupi na Gazimestanu, dočekale su kraj njegovog govora, čuvenog ili nečuvenog, zavisi od toga ko ga i zašto tumači, sećate li se kako? Pevali su. I to su pevali horski, sve te stotine hiljada, pevali su sa verom i ubeđenjem, pevali su zaneseni i ponosni, onu poznatu „Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala“. Tri rata se pominju u toj pesmi. A onda smo ih imali još. Ne svojom, ali ne isključivo i tuđom krivicom. Zvanično i nezvanično, pomagali smo braći, Srbi su ginuli za Knin, za Sarajevo, za Prištinu. U Kninu se danas vijori šahovnica koje tamo nikada nije bilo, u Sarajevu je broj Srba 50 puta manji od onoga koji je bio, u Prištini živi svega nekoliko Srba. Ne nekoliko hiljada, vec nekoliko ljudi. Nema nas više ni u Kosovu Polju, gde je mnogo toga počelo. I to ne zato što su Hrvati, muslimani ili Albanci bili jači i hrabriji od nas, već zbog toga što nismo razumeli poziciju Srbije i sveta, zbog toga što nismo shvatili da nismo sami u svetu i da se bez sveta ne može. Zbog toga što smo potcenjivali sve druge i što nismo uspeli da računamo. Zbog toga što smo uvek videli i slušali sebe, drugi nas nisu zanimali. Nismo bili sa realnošću ni u dosluhu. Milošević je bio veliki srpski lider, namere su mu svakako bile najbolje, ali su nam rezultati bili mnogo lošiji. Ne zato što je on to želeo, već zato što želje nisu bile realne, a interese i težnje drugih naroda zanemarili smo i potcenili. I zbog toga smo platili najvišu i najtežu cenu.

NE VOLIM TAČIJA, NITI ON VOLI MENE

Hašim Tači se zove taj čovek, tamo. Da, da, Albanac je. I ne voli me, ne volim ni ja njega, ali ako je Stefan Nemanja, osnivač države srpske, mogao pred Manojla Ko-

mnina sa omčom oko vrata, goloruk, zbog Srbije, pa mogu valjda i ja, bez omče, zbog iste te Srbije i pred Tačija, i pred svakog drugog na ovom svetu. I pred Mogerinijevu, i Merkelovu, i Makrona, i Putina. I kao što vidite, i smem i mogu. Mogu, valjda, za ovu zemlju svima bar da kažem da nas neće ponižavati i da je kompromis kada svi dobiju makar pomalo i niko ne dobije sve.

NEĆU DA LAŽEM SVOJU ZEMLJU

Neću da radim protiv svoje zemlje i neću da lažem svoju zemlju. Nisu moj posao ni mitovi, ni snovi, ni priviđenja, niti sumanute vizije Kosova bez Albanaca ili Kosova bez Srba. Moj posao je realnost. Ono što jeste, sada i ovde, na ovom Kosovu, u ovoj Srbiji, a nekoj nebeskoj. Pali smo mi sa tog neba. Pali i ozbiljno se razbili. Glave su nam krvave, ruke polomljene i nemam ja više koga da šaljem gore, na nebo, pogotovo što je i pad, za sve nas, bio čista sreća. Sa neba se, uglavnom, ljudi ne vraćaju. Ostaju gore, da ih više nikada ne vidimo i da ih u Srbiji nikada više nema. Ne zaboravite da nas je 1991. godine bilo, procentualno govoreći, tri puta više nego danas na KIM. Zato ja govorim o realnosti. Zato neću borbene pesme, neću da vas huškam, neću vam obećavati oružje i municiju, iako je jasno da nikome nećemo dozvoliti da oružje i municiju koristi protiv vas. Zato što vas hoćemo žive. Hoćemo srpsku decu, škole za njih, udžbenike, obdaništa.

ČASNO SMO SE BORILI PROTIV NATO

Borila se Srbija ’99. protiv NATO časno i hrabro. I izgubila, kao i 610 godina ranije. Ostali smo bez značajnih teritorija, Srbi su napustili mnoga od svojih ognjišta ne želeći da žive pod albanskom vlašću. Kad izgubite rat, za to se plaća cena. Visoka, najviša. A, mi, Srbi, i danas se pravimo kao da se ništa nije dogodilo. Pravimo se da nismo sami, sopstvenim glupostima i pod pritiskom zapadnog sveta, učestvovali u dokazivanju sopstvene krivice i za sukob na KIM.

BUDUĆNOST NAŠE DECE

Hoćemo kompromis, nećemo diktat. Hoćemo da sve čujemo, ali i

da se mi čujemo. Hoću, na kraju, a pre svega, da vi živite ovde i da to bude vaše. Ali prijatelji, u svemu tome, još jednom vam kažem, neću da vas lažem. Nije ni lak i brz put do toga. I mnogo toga ćemo morati da se odreknemo, mnogo toga da žrtvujemo, mnogo ćemo morati da radimo da bismo došli do tog cilja. I hoću da znate da ja znam šta tražim od vas. Vi ste ovde sve već podneli, sve izgubili i sve žrtvovali. Za Srbiju i za nas. A potrebni ste nam još. Svima. Srbiji. Za još jedan napor, za još jedno putovanje. Putovanje u budućnost i opstanak na svojim ognjistima. Samo jedan put je pred nama. Onaj napred, onaj ka budućnosti, ne mojoj, nego budućnosti vaše dece.

DA POBEDI SRBIJA

To mi je sasvim dovoljno. Spomenike neka dižu onima koji su izgubili, časno i uz svoju i tolike tuđe žrtve. Ja imam nameru da pobedimo.

I da Srbija pobedi, prvi put u ne znam koliko godina. Bez krvi, bez mrtvih, bez užasa i grobova. I imam nameru da ova zemlja bude velika ne po tome što će da osvoji Balkan ili svet, nego po tome što će da osvoji budućnost. Radom, znanjem, decom, tako se ta budućnost osvaja.

I takve bitke su pred nama. Ne one u kojima se na budućnost puca, pa je onda uz počasti sahranjujemo. Nemojte to da tražite od mene. Nemojte od sebe to da tražite. Isključite to kao opciju, kao rešenje, izlaz. Malo nam je, veoma malo života ostalo u Srbiji, malo ovde, i moramo da ga čuvamo. Moramo da mu damo šansu, da se razvije, ojača, da se nastavi, raširi. Moramo, zato što smo, biološki, kao narod, pred ambisom. Stojimo na njegovoj ivici, gledamo dole i nešto kao da nas vuče da napravimo taj besmisleni korak. Nestaćemo ako ponovo to uradimo. Nećemo biti ništa i nećemo imati ništa. Živećemo, jedan te isti rezultat, onaj u kojem gubimo. Svakoga dana, bukvalno sve, dok na kraju ne izgubimo i sebe i Srbiju.

UBIO NAS JE 20. VEK

Ubio nas je 20. vek. Izgubili smo ljude koje ni u narednom veku nećemo moći da nadoknadimo. Nemamo više ljudi na bacanje. Dajte da, konačno, nešto dobijemo. Da dobijemo ono što će nam omogućiti normalnu zemlju i normalan život u njoj. Da povratimo dostojanstvo, da imamo prava. Da naša crkva bude naša, na svojoj zemlji, sa svojom imovinom, a ne da nam sutra i novu crkvu izmisle. Da znamo gde smo, šta hoćemo i kuda idemo.

JEDINSTVO

Uiica Olivera Ivanovića u Kosovskoj Mitrovici biće najlepša i o njoj neće odličivati nikakvi forumi, jer su narod i srpska država odlučili. Molim vas da budete zajedno i da jedinstvo bude veće nego ikada. Sigurnim koracima da idemo dalje u sigurniju i bolju budućnost. Kada budemo imali bilo šta da kažemo o bilo čemu, to nećemo saopštavati u Beogradu, ni u Briselu, već vama ovde u Kosovskoj Mitrovici, Gračanici. Nemojte da strepite nijednog dana zbog toga. Jer, kako na ovom zidu u Kosovskoj Mitrovici piše: „Odavde nema nazad“, a najjači nikada ne uzmiču.

Moj posao nisu sumanute vizije Kosova bez Albanaca ili Kosova bez Srba

Mitingu u Kosovskoj Mitrovici prisustvovale su hiljade ljudi sa celog Kosova