Sve ostavio narodu
Od ljubavi između Spasića i njegove žene Anastasije bila je jača njihova ljubav prema otadžbini
Ljubavna priča čuvenog veletrgovca i zadužbinara Nikole Spasića i njegove treće žene Anastasije bila je posebna. Ipak, postojala je ljubav veća od te - njihova zajednička ljubav prema svom narodu i otadžbini.
Nikola Spasić je bio predsednik Beogradske berze i član Upravnog odbora Narodne banke Kraljevine Srbije. Njegova zadužbina je 1939. imala za tri odsto veći kapital od Nobelove! Ovaj neverovatni podatak je još neverovatniji ako se zna da je mladi Spasić, koji je nakon osnovne škole upisao tek otvoreni Licej, zbog lošeg finansijskog stanja u porodici morao da napusti školovanje.
- Tada je počeo da uči kožarski zanat. Punih 15 godina se usavršavao, a onda i odvažio da se osamostali - kaže za „Alo!“turistički vodič Sanja Đaković, autor ture „Ljubavne šetnje Beogradom“.
Spasić je imao ušteđevinu od 200 dukata. Nažalost, to je bilo nedovoljno da otvori svoju radnju, pa je od brata tadašnje žene Leposave pozajmio 500 dukata.
- To je bila prva i jedina pozajmica u njegovom životu. Spasić je radnju otvorio u Vasinoj ulici. U jednom sobičku je živeo sa suprugom, a u drugom je bila radionica. Tu je pravio opanke, neprekidno, danju i noću, zimi i leti, i njegovo bogatstvo je polako počelo da se uvećava - objašnjava naša sagovornica.
Spasićeva supruga Leposava bila je vredna i skromna žena, koja je radila uporedo s njim. Međutim, nakon šest godina braka on ostaje udovac i još više se posvećuje poslu. Spasićeva filozofija bila je jednostavna. Opanke je prodavao za onoliko koliko je koštala njihova proizvodnja, plus jedan groš preko toga.
Vremenom je počeo da se bavi i trgovinom, oženio se Stankom, pored koje je stekao najveće bogatstvo. Ali... Sreću je prekinula tragedija i ponovo je ostao udovac.
- Tada je počeo nesebično da se bavi dobročiniteljskim radom. Jedna od prvih zadužbina bila je Crkva Svetog Trifuna na Topčiderskom groblju, a zajedno s
Đorđem Vajfertom je podigao kuću za „đačko sklonište“u dvorištu škole na Karaburmi, kako bi pomogao deci koja nemaju šta da jedu i gde da se ogreju - kaže Sanja
Đaković i dodaje da je devedesetih godina otkupio i deo srpskog duga inostranstvu.
Nekoliko godina posle smrti druge supruge Spasić upoznaje Anastasiju Lujanović, kćerku našeg počasnog konzula u Rumuniji, i odlučuje da je zaprosi.
- Ono što je najviše spajalo Nikolu i Anastasiju jeste dobročinstvo i ljubav ka svom narodu. Venčali su se u Sabornoj crkvi, bez pompe. Jedna od njegovih zadužbina, a imamo ih četiri u Knez Mihailovoj ulici, nalazi se na broju 33, gde im je bila porodična kuća. U drugom krilu kuće živela je i prva školovana žena lekar u Srbiji, Draga Ljočić - priča sagovornica „Alo!“i dodaje da je Anastasija zaslužna za najveći deo humanih dela Nikole Spasića.
- S početkom Balkanskih ratova ona je rekla suprugu: „U vojsci nemaš ni sina, ni brata i red je da im nekako pomogneš.“On je zakupio zgradu Uprave monopola, današnjeg Filološkog fakulteta, i opremio je kao bolnicu sa 50 kreveta. Hranu za ranjenike Anastasija je spremala u njihovoj kući, a u bolnici, u kojoj je bila i Draga Ljočić, radila je kao glavna sestra. Kada su ratovi okončani, Spasić je inventar darovao Crvenom krstu - objašnjava Đakovićeva.
Poznati trgovac je pred Prvi svetski rat svojeručno napisao testament, u kojem je supruzi ostavio relativno malo vrednosti, a sve ostalo novoformiranoj Zadužbini Nikole Spasića. Po izbijanju rata se zajedno s Anastasijom povukao iz Beograda u izbeglištvo i otišao na Krf, gde je i umro, 1916. godine.
Smatra se da je upravo Anastasija uticala na supruga da osnuje zadužbinu, pa zato i ne čude njene reči upućene prijateljima i advokatima kada su joj savetovali da od suda traži svoje zakonsko pravo i ospori testament: „Spasićeva želja je zakon za ceo svet, pa zar može da ne bude i za njegovu udovicu?“
- Anastasija 1921. uspeva da telo supruga prebaci u Srbiju i sahrani ga u zadužbinskoj crkvi na Topčideru, posle čega se još nesebičnije bavila
dobročinstvom. Nije bilo humanitarne organizacije u tom periodu koju nije finansirala, osnovala ili u njoj aktivno učestvovala. Ona doživljava i preživljava Drugi svetski rat i savezničko bombardovanje na Uskrs 1944, kada joj gine većina familije. Anastasija je doživela duboku starost i sahranjena je u zadužbinskoj crkvi svog supruga zaključuje Sanja Đaković.