Srbija nije vreća za udaranje!

Nedavni boravak predsednika Aleksandra Vučića na Kosovu napravio je popriličnu pometnju u našem susedstvu, nenaviklom na to da Srbija ne može biti ništa drugo osim frustriranog gubitnika zbog kojeg čitav region tapka u mestu, baveći se ispravljanjem istorijskih krivih Drina. Od teškog tovara nevolja koje su za sobom ostavili Slobodan Milošević i period njegove vladavine, među malignijim je imidž Srbije kao frustrirane, remetilačke zemlje, kojoj je svaki napredak stran, a konflikt, zamrznut ili odleđen, svejedno - poželjno i prirodno okruženje.

G arniture političara u našem komšiluku zgrnule su ogroman kapital (politički, ali i onaj „pravi”) na upiranju prsta u Srbiju, tu stalnu pretnji za region, koja je jednom bila u stanju da zapali Balkan, a uvek ima potencijal da to ponovi, pa makar i četvrt veka kasnije. Ne bi ti „lideri” iz Hrvatske, Bosne na Kosovu sazidali svoje političke kule na plašenju svojih birača Beogradom da u tome nisu imali podršku armije političara, konsultanata, lobista iz Evrope i Amerike, koji su i sami gradili svoje karijere na stereotipu o Srbiji kao najvećem, ali ujedno i najproblematičnijem balkanskom igraču. Moram ovde da ponovim reči Džejmsa Rubina da povodom najnovijih rešenja za Kosovo on „ništa ne bi verovao Srbima” kao najbolji primer za okoštali, ali godinama dominantan stav bližeg i daljeg okruženja o Srbiji kao problematičnom detetu, kom treba poseban tretman, iako nikada ništa od njega neće biti.

Z ato ovi dani unose potpunu pometnju u redove svih onih koji se bave Srbijom i regionom na način koji im je decenijama unazad garantovao glasove, reputaciju, međunarodnu prepoznatljivost i, na kraju, novac! Srbija šokira mnoge svojom racionalnom, krajnje pragmatičnom politikom, nudeći rešenja bazirana na stoprocentnom kompromisu, želi da trajno okonča balkanske zađevice i okrene region u pravcu saradnje i prosperiteta. Aleksandar Vučić je takvom politikom em šokirao mnoge od Sarajeva, Zagreba, pa do Vašingtona, em je istog trenutka postao njihova meta, jer je zapretio da će rešavanjem kosovskog problema, kompromisom sa Albancima, zauvek lišiti Balkan neuralgičnih tačaka, a Srbiju proizvesti u predvodnika balkanske ere stabilizacije i pune saradnje. Bakir Izetbegović nije stvarno zabrinut za sudbinu Bosne i Hercegovine ukoliko Beograd i Priština sklope dogovor o teritorijalnom razgraničenju. Bakir i njegov SDA izlaze na izbore za nekoliko nedelja, ne stoje baš najbolje i zato je, u nervozi (panici?), posegao za uvek dobrodošlim potezom - ispali nešto na račun Srbije, bilo šta, jer uvek ima nekog povoda. Otuda njegova „zabrinutost” za teritoriju celovite BIH ukoliko Srbi i Albanci postignu istorijski kompromis. Izlizani kliše po kojem će teritorijalno razgraničenje oko Kosova izazvati „domino-efekat”, ili će „otvoriti Pandorinu kutiju” na Balkanu, najveći je politički i retorički domet za Bakira Izetbegovića, čoveka koji očigledno još ne može da sakrije tugu što Redžep Tajip Erdogan smatra Srbiju za svog prvog strateškog partnera na Balkanu, a ne BIH i njega samog.

I hrvatski premijer Plenković posegao je za starim i oprobanim sredstvom za slučaj unutrašnjopolitičke nužde - nađi nešto o Srbima, pa raspali! Valjda je trebalo da zvuči kao pretnja njegova izjava u Saboru da put Srbije u EU vodi preko Zagreba!? Da, Zagreb jeste jedna od prestonica EU, ali daleko od toga da će se na njegovom Gornjem gradu odlučivati o tome da li će Srbija ući u EU ili neće. Hrvatska je ta koja je u EU ušla sa nedefinisanom granicom sa skoro svim svojim susedima, tako da Plenkovićevo upozorenje jedino ima smisla ako se stavi u kontekst unutrašnjih obračuna u koje su uključeni njegov kabinet i njegova stranka.

U šoku zbog nove politike i retorike iz Beograda već duže je i Kadri Veselji, čiji radikalizam sve manje iznenađuje, ali ništa manje ne zabavlja. Ponovo uvodi u priču, u istu rečenicu, Albance, teritoriju i Niš, valjda bi trebalo da zvuči kao upozorenje šta će se dogoditi ako Srbija ne popusti. I Kadri je, međutim, samo još jedan od političara u regionu kojima iz ruku beznadežno klizi godinama korišćeni alat za „zakucavanje” jakih političkih poena, koji vode hiljadama glasova, oni dovode na vlast, a tu su moć i novac! Srbija definitivno izlazi iz mračnog i po nju samu tragičnog vrzinog kola u kojem igra lošeg momka, nespremnog za bilo kakav sporazum, momka od kog svi beže i plaše se njegovog gneva Srbija izlazi iz pozicije u koju su je zajedničkim snagama ubacili međunarodne birokrate, regionalni „lideri”, ali i naši političari. učićev model za rešavanje kosovskog pitanja, čiji je temelj u kompromisu sa Albancima, potpuno je nova situacija, na koju mnogi u regionu i svetu niti mogu, niti žele da se naviknu. Obrt je zaista veliki, Srbija za svoju novu poziciju i retoriku ima pune simpatije Vašingtona, a sledstveno tome i Brisela i Londona (pogledajte izjave ser Alana Dankana, britanskog ministra za Evropu, tokom nedavnog boravka u Beogradu). Srbija je preko noći, ili bolje rečeno preko leta, postala generator pozitivnih rešenja, pokretač kompromisnih predloga i faktor koji želi da ubrza, a ne da uspori, rešavanje regionalnih problema. Počev od onog najkrupnijeg, a to je Kosovo. ažalost, kod mnogih koji su godinama parazitirali na okoštalom imidžu Srbije kao „bad guya” stvari više ne stoje tako i to su najbolje uočili u najmoćnijim svetskim centrima. I Bakir i Plenković, Kadri Veselji i Haradinaj, mnogi u regionu, moraće da pronađu neku novu dežurnu „vreću za udaranje” kad dospeju u unutrašnjopolitičke nevolje. Srbija to više nije.