@ivot, politika, sport

N on-stop me ljudi sreću i zapitkuju sve i svašta. Uvek odgovaram isto: „Nije vreme“. Prvo, potvrđuje se stara moja teza da većina ljudi ništa ne zna, a ako bih bio iskren, onda je to 99 odsto ljudi koji ništa ne znaju ili namah nešto znaju. Govorim o politici, biografijama i igrama, „igrankama“. Recimo, pitam retke poluupućene pojedince, da li znaju, dajem im primer, kako je i sa kim u dosluhu (sada pokojni) Miki Rakić otimao firme Milu Đuraškoviću i nameštao mu policiju, službe, pravosuđe i robiju. Bilo je to doba, vidi se sada još vidno uplašenog Borisa Tadića. Ovo sam ovako napamet i iz nebuha kao primer izneo u jednoj rečenici. Takvih primera je na stotine, a ja ih znam bar 95.

Z ašto ovo pišem ovako navrat-nanos? Pa zato što sam sve rekao još u prve dve kolumne, ako ne i u prvoj. Sve dalje moje pisanje o bilo čemu suvišno je i gotovo besmisleno. Pošto sam ja neko ko zna sve, je l’ tako?! A tako je. Ni dok sam vodio TV emisiju, uz stalnu famu i gotovo ubilačku mi dodeljenu etiketu, da nemam dlake na jeziku, da svašta pričam i iznosim, da sam lud, da ću izgubiti glavu, da sam ovakav-onakav, znao sam samo ja i možda jedan do dva čoveka da, zapravo, nikada ništa nisam ni rekao. U procentima ni pet odsto. Isto, znao sam da u Srbiji ništa ne znači da li te voli ili mrzi sto hiljada ljudi ako se ne baviš aktivno politikom. To su samo prazne brojke. Ljudi su prazni brojevi. I rade iz straha, po nalogu ili koristi, a za svoju zadnjicu i majku će izdati.