Kosovo - realnost, interesi i zablude
Dovoljno dugo živim u Srbiji (čitav život) i dovoljno volim svoju državu da mogu bez imalo zadrške da saopštim: SRBI SU NAJHUMANIJI NAROD NA SVETU! Tačka. Godinama, decenijama, vekovima razumemo tuđu muku, bez obzira na to što nam je naša muka najveća. U nama proradi ono najvrednije što imamo, proradi onaj gen koji nas tera da pomognemo... Koliko možemo. I nije problem u davanju, nije problem u količini pomoći, jedino pitanje jeste da li je od srca ili nije. Kada je od srca, svaka, pa i najmanja pomoć, podrška baš kad zatreba, zapravo i nema cenu. To je jedini nacionalizam koji ima moju podršku. Nacionalizam kad se pomaže drugima. Zemljotresi, poplave, lečenje... Sve ono što kod nas izazove ono najteže razmišljanje, razmišljanje o tome kako bi nama bilo da nam se slično događa. I to je onaj poriv koji nas tera da - budemo tu. Da budemo tu za nekog ko nam neće uzvratiti, ko ne može baš istom merom. I to nije problem. Ima Ko sve gleda, beleži i budi kod nas osećaj neke povezanosti sa Nečim što nismo videli, ali znamo da će nam istom merom vratiti. Da. Vratiće Neko kome niste pomogli. I to je sad ona kosmička pravda koja pravi balans između Davanja, Humanosti i Primanja.
Isam sam imao prilike da pomognem, u kuće vratim nadu, osmeh, veru u bolje sutra. Tu snagu ne mogu ni da opišem. Uvek sam govorio da svako može da mi se oduži samo tako što će zapaliti sveću za moje, zdravlje moje porodice, ljudi koje volim... A šta će mi više? Snagu, koju imam svakog jutra, ne može da zameni nikakav novac!
P oslednjih dana vodim najtužniju bitku, bitku za koju svih ovih godina nisam ni sanjao da ću voditi: HUMANOST NEMA CENU. Čitav
ž ivot sam mislio da je tako, ali uverio sam se da je i te kako na ceni. Ne na onoj ceni Pravde, već na onoj ceni Alavosti, kad se od humanosti lepo živi. I da. To je onaj momenat kada stanem i razmišljam koliko je srce u čoveka koji bi da od humanosti postane bogat. Nije reč ni o jednima, ni o nekima drugima, reč je o pojavi koju ne razumem. I sedim tako u polumraku i razmišljam da li sam sve do sada pogrešno mislio, da li humanost zaista treba da ima etiketu sa iznosom. Ne, ne... Ne želim o tome ni da razmišljam.
K ako reagovati kada se humanost naplaćuje? Kako verovati nekim drugim, pravim humanistima? Kako dozvoliti srcu da na stvarnu muku reaguje baš onako kako mi to znamo - srcem?
M nogo je pitanja, a malo odgovora. Razum nam ne da da verujemo, ali srce je to koje presudi. Izvukao sam mnoge pouke poslednjih dana. Moramo i dalje verovati, ne dozvoliti da nam „đavo citira Bibliju“i ubedi nas da to što se bunimo protiv cene Humanosti nije božansko delo, da grešimo kad i najmanju cenu Humanosti osuđujemo i tako drugima onemogućavamo... Život.
M oramo nastaviti da verujemo u onu skrivenu Iskru Dobrote koju svako od nas ima, pa i oni koji su je u sebi davno ugasili. Tu je i dalje ta sveća Dobrote koja iznova i iznova mora biti zapaljena na pomen da je opet nekome pomoć potrebna. Jer kako drugačije sebi obezbediti Zdravlje, Mir, Blagostanje?
P rolazi još jedan dan i svestan sam i lične odgovornosti. Ne smem dozvoliti da veliki
Srbin izgubi osećaj za humanost. Ne smem dozvoliti da loše ubije ono
Dobro u svakome od nas. Na muku uvek odgovorite saosećanjem! Na pomoć uvek odgovorite - srcem!
Uradite ono najmanje što možete, obrišite tešku suzu sa uplakanog lica gde oči pokazuju nemoć da se bore. Dajte nadu onima koji u vama vide... SPASENJE. Neka vam pomoć nikada ne zatreba. I ZDRAVI
BILI, DOBRI LJUDI!
HUMANOST NE(I)MA CENU?