Aleksandra traže sve do Islanda

Sve je počelo kada je poželeo da ima svoju gitaru na kojoj bi učio da svira. Do danas je napravio između 150 i 200 različitih komada

Iako ne svira, Aleksandar Jurišin iz Bečeja pravi perfektne akustične gitare. On je samouki majstor za te instrumente, a znanje je stekao koristeći internet. U vodama tog zanata je već sedam godina i, kako kaže, od malih nogu je gajio ljubav i sklonost prema obradi drveta.

Sve je počelo kada je poželeo da ima svoju gitaru na kojoj bi učio da svira. Do danas je napravio između 150 i 200 različitih komada. U njegovoj radionici rodile su se klasične gitare, akustične gitare sa metalnim žicama, arčtop gitare, soprano ukulele i tenor ukulele modeli. Izrađuje ih po želji i potrebi naručilaca.

Za jednu gitaru potrebno mu je oko mesec dana. Najbolji su oni komadi drveta koji tavore u šupama i tavanima i po dve decenije, zbog čega su idealno suvi i spremni

za obradu. Izbor materijala, objašnjava Jurišin, zavisi od toga koji zvuk želite da dobijete.

- Mnogo stvari igra ulogu - veličina gitare, dubina, oblik. Za bluz zvuk je dobar mahagoni, koji proizvodi mutan ton. To se odnosi na leđa i stranice. Za prednju ploču se uglavnom koriste smreka i kedar. Za širok spektar žanra kažu da je dobar palisander, mada ja on cenovno mnogo skuplji od našeg oraha.

Uglavnom se trudim da koristim naše domaće drvo, ako baš moram, onda poručim neke komade iz inostranstva

- kaže Aleksandar.

Njegove gitare poseduju različiti ljudi

- od nezaposlenih, preko kurira, lekar,a pa do profesionalnih muzičara. Veći deo njegovih rukotvorina nalazi se u Srbiji, mada su pojedini primerci otišli za Hrvatsku, Švedsku, Nemačku, Island, Letoniju.

- Teško nam je da se izborimo sa firmiranim gitarama. Naš narod je takav da više voli da gore piše „Fender“, „Martin“ili „Gibson“nego da uzme gitaru koja je tri puta jeftinija od istoimenih svetskih proizvođača, a sa kvalitetom nismo baš tri puta nižeg ranga - iskren je on.

Ipak, za istinske ljubitelje gitara ručno izrađen instrument po meri je stvar prestiža. Kada je 2011. godine počinjao da se bavi tim zanatom, Bečejac nije razmišljao o tome, već o „groznici gradnje akustičnih gitara“, koja ga, na sre- ću mnogih gitarista koji sviraju njegov instrument, ni dan-danas nije napustila. Malo ljudi može da kaže da radi ono što voli, a Aleksandar je jedan od njih.