Beograd čeka Pupina

Tog 9. oktobra u malenom Idvoru rođen je onaj koji je rizikovao sve i bio spreman da u slučaju propasti Srbije i sam sa njom podeli istu sudbinu. Nikada pre, a ni posle Srbija nije imala takvog lobistu u srcu kapitalističkog sveta! Iako prebogat, maltene Bil Gejts svog vremena, nije dozvolio da mu se koren zametne, već je svim srcem živeo i delao za vaskrs Srbije. Njegova fascinacija dolaskom srpske otpisane vojske na Solunski front prevazišla je radost rođenja prvenca! Mihajlo Pupin, istinski rodoljub, pa tek onda naučnik, pored svih svojih profesionalnih dostignuća, mnogo je uradio za Srbiju kao državu.

Na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1918. godine doprineo je da današnji Banat dobije Srbija, a ne Rumunija, kako je bilo planirano! Ostavio je srpskom narodu velika finansijska sredstva, fondove, umetničke slike velike vrednosti. Ostavio nam je i autobiografiju „Od pašnjaka do naučenjaka” kao primer budućim generacijama, a kao potvrdu veličine ove mustre ovenčan je Pulicerovom nagradom 1924. godine, ali i uvrštavanjem u obaveznu lektiru u američkim srednjim tehničkim školama...

Kod nas se tek simbolično spominje, a u lektiri ne postoji. Gotovo da ignorišemo da je upravo Pupin postavio temelje moderne telekomunikacije, bez koje je život danas nezamisliv. Toliko velikih dela, a pomena toliko malo. Ne samo u medijima. Evo, ako biste danas poželeli da položite cvet na spomenik Mihajlu Pupinu, a u slučaju da živite i glavnom gradu Srbije, morali biste da otputujete u Sloveniju ili Makedoniju, ili pak najbliže do

Novog Sada, jer, na našu sramotu, u prestonici nismo našli za shodno da podignemo adekvatno obeležje ovom velikanu.

Ispred njega u redu za pamćenje stali su Hejdar

Alijev i Žamil Žabajev. Pupin čeka neko drugo vreme...

Piše: Boško Kozarski, osnivač

Srpsko-ruskog obrazovnog centra