Jedino bismo želeli krov na kući i kupatilo
„Borim se kako znam i u umem. Nije lako. Ali ja sam ih stvorio, ja ću ih i othraniti“, priča samohrani otac
Igor (15), Nikola (14), Lidija (12) i Matej (11) Bogunović, koji sa ocem Đurom žive u Donjem Karinu, nedaleko od Benkovca u Hrvatskoj, jedino o čemu maštaju je krov na kući, koja je sada prepuna vlage i buđi, i kupatilo da bi, kako kažu, mogli normalno funkcionisati.
Bogunovići su najmlađa povratnička porodica u Karinu. Đuro se u Hrvatsku vratio u avgustu 2006. nakon izbegličkog potucanja po Srbiji. Poslednje mestu u kojem su živeli je selo Belegiš, u opštini Stara Pazova. Sa troje male dece i suprugom uputio se u svoj rodni Karin, gde se prethodno vratio njegov otac, koji je tada već oboleo od kancera i više nije mogao sam.
- To me je, između ostalog, i navelo da se vratim… Teško je bilo. S malo novaca sam se vratio, a troje dece, nigde posla, nigde ništa. Ali izdržali smo. Otac mi je preminuo, a u međuvremenu mi se rodilo četvrto dete - priča za „Alo!“Đuro Bogunović.
Nakon što ga je supruga i majka njegove dece napustila, o svojim mališanima brine sam. Potpuno im se posvetio, a prioritet mu je, kao ističe, da ih izvede na pravi put, da budu pošteni i časni ljudi. - Borim se kako znam i umem. Nije lako. Ali ja sam ih stvorio, ja ću ih i othraniti. Najlakše je dete stvoriti i otići, ali to nije ni ljudski, ni roditeljski - navodi on.
Otkad je ostao sam sa četvoro dece, sigurnog posla nije imao. Radi za dnevnicu ako ga neko pozove, ali uglavnom žive od socijalne pomoći i dečjeg dodatka. Ono što ga
muči i što bi deci i njemu olakšalo život jesu bar malo bolji uslovi za život.
- Stavio sam blokove i salio ploču na kući. Imamo tri prostorije. Novca za dalje nismo imali. Najveći problem su vlaga i buđ koji se stvaraju zimi. Kupili smo kreč da to sve prekrečimo, da bar malo osvežimo i ubijemo
crnilo. Da sam imao mogućnosti da kupim građevinski materijal, stavio bih dva-tri reda blokova i podigao krov, a tako bismo dobili i dve sobe u potkrovlju i imali bismo kuću bez vlage, ali tako je, kako je kaže Đuro.
Najmlađi Bogunovići odrastaju u selu u kojem nemaju
ni komšija, ni prijatelja, ali imaju, ističu, jedni druge.
Pored školskih obaveza vode brigu o kući, o životinjama, pomažu ocu i u svemu drugom koliko mogu i koliko treba. Nemaju ni zahteva ni prohteva, već samo jednu želju krov na kući i kupatilo.
- Ne treba nam mnogo, samo taj krov i kupatilo da možemo normalno funkcionisati. Sad kad okrečimo, biće nam urednije - kažu najmlađi Bogunovići.