Da li stranci uti~u na javno mnjenje

Ovih dana povela se ozbiljna polemika na temu „subverzivnog delovanja“pojedinih delova opozicije, medija, nevladinih organizacija i sindikata i ovo je pitanje koje je sa pitanjem nacionalne bezbednosti (bezbednosti svakog deteta, majke, oca, brata, sestrića, bratanca...) na šablonski način upotrebljeno za obračun sa onima čija im se politika ne sviđa, politika koju ne mogu pobediti i politika koju, priznali to ili ne, ipak podržava većina građana Srbije. I ovde nije reč o nazivu političke partije. Ovde je reč o tome da građani jesu odabrali ko će ih štititi, čak i od „subverzivnog delovanja“iz inostranstva. Dakle, građani očekuju i da se jasno progovori o tome ko koga i za kakve interese plaća iz sumnjivih inostranih izvora. I to jeste teorema (može se dokazati), a ne aksiom.

Naravno, sad će dušebrižnici reći da se vraća vreme počivšeg Miloševića (protiv koga sam se i lično borio), ali nikako da završe rečenicu da se oduvek u unutrašnja pitanja ove naše lepe države meša i kuso i repato, svako sa svojim interesima i sve na grbači pogrbljenog građanina Srbije. Nije ovde reč o vraćanju u prošlost, ovde je reč o objektivnom sagledavanju sadašnjosti i proceni brzodolazeće budućnosti. U tome i jeste najveći problem. Ako stvari nazovete pravim imenom - vraćate počivšeg Miloševića na velika vrata, a ako ne kažete istinu - radite za „njih“. To je sistem: „i kuka i bije“, i samo je fora u tome da se ukapira iz kojeg interesa.