Sa izvora svetinje
Kao dečak sam se divio susretima ljudi. Mislim pri tom na one iskrene i istinske, u kojima su ljudi otmeni i gospodstveni, razgovori sa smislom i sve uokvireno dobrim raspoloženjem pod vlašću ljubavi i razumevanja.
O stajao bih opčinjen načinom ne samog susreta, već neverovatnom energijom koju je on odavao, a ona je istinski plenila. Sa godinama nalazio sam se u raznim društvima i susretima. Svi su osobeni. U novije vreme spontano, bukvalno neočekivano i neverovatno pojavila se ekipa.
R azličite profesije, interesovanja, gledišta na život bivala su usaglašena, a ne, kao što je često slučaj, isturena na bojnom polju. Učestali su kako je vreme prolazilo. Valjda zbog toga što su akteri tih susreta bili duboko svesni da vreme otiče, verovatno brže i čudnije nego reka kraj koje smo se nalazili.
I obala i grad sa kojima sam do tada bio stranac postali su mi bliski i neviđeno srdačni. Osećao sam se kao svoj među svojima. Ispunile su mi se želje iz detinjstva. Našao sam se u sanjanom društvu, u kojem je bilo i otmenosti i gospodstva, divnih tema i čudesne energije. Sve je odisalo realnom nestvarnošću.
P osle svega, shvatio sam da uzrok lepote leži ne u samom susretu, već u onima koji se susreću, a čija su srca otvorena za bližnje. Iz spontanih susreta izrodio se običaj, neprimetno ga je zamenila tradicija, nakon nas ostaće legenda. Vreme i večnost svedočiće, prvo tragovima, a poslednje trajanjem.
H vala Bogu na braći bez koje bi svet bio dolina plača, jer nijedan čovek sam nije merilo sebe. Kroz oči drugih svedoči se naše postojanje. Nisam sam, dakle - postojim!
O vim merilom vođen, razumeo sam da treba biti otvoren za ljude, jer svaki susret sa njima je novo i sigurno iskustvo, za nas uvek korisno ukoliko kroz lekcije koje nam daje život umemo da učimo.
Odabir ostaje uvek u našim rukama.
Kajanje pripada vremenu, a radost se prostire do večnosti.
Nisam sam, dakle - postojim