Radije jedemo viršle nego čvarke
Mesar Mile kaže da se nekad za klanje svinje pripremala prava svetkovina, a danas jedva da ima posla
Bez suvog mesa i duvan čvaraka, trpeza u zimske dane praktično je nezamisliva. Kada u jesenje dane počne priprema ovih specijaliteta, zamirišu mnoga seoska, a ponekad i gradska dvorišta. Sezona svinjokolja je odavno počela, ali već nekoliko godina u sve manjem obimu. Znao je nekad svinjokolj u valjevskom kraju da bude i mala svetkovina. Okupi se rodbina, komšiluk i prijatelji. Sa radom se počne rano ujutru i uz meze i vruću rakiju ostajalo se do duboko u noć.
„To je nekada bilo skoro kao slava. U rano jutro se skupljamo kod domaćina i dok se loži vatra pod raniju, pije se varenica. Tu je pet-šest ljudi da pomaže, loži vatru, dovede i pridrži posek, sređuje meso, da se družimo. I to se skoro sve i pojede, što je, uz razgovor i druženje, bilo najbitnije. Sad nema ko ni da sprema, ni da jede, nema naroda, nema mladih. Ko god je mogao da ode, otišao je. Pitanje je da li će za deset godina biti svinjokolja“, priča za portal „patak online” mesar Mile Gotovčević, koji je taj posao izučio davne 1976. godine.
Najviše posla mesari su imali za 29. novembar, praznik bivše SFRJ. Dan Republike više nije u kalendaru državnih praznika, pa kao da zajedno sa njim u istoriju polako odlazi i svinjokolj. Sve je manje ranija i onih koji na svom gazdinstvu tokom godine hrane svinje kako bi za zimu obezbedili zalihe mesa, masti, slanine, kobasica…
„Ranije je većina klala svinje za 29. novembar i tada je bilo više poseka i posla. Danas se taj broj smanjio, pa tako ko je klao dve svinje, sada kolje jednu, ko je nekada klao tri poseka, sada kolje dva. I uglavnom su to staračka domaćinstva. Razlog je što srpsko selo, a i mi zajedno sa njim, lagano umiremo. Uvozi se meso iz drugih zemalja po daleko višim cenama, a te države daju podsticaje odgajivačima i oni se uklapaju u tu cenu, naš proizvođač tu nema računicu. Trenutna cena tovljenika stokilaša je 120 do 130 dinara, ko za te pare da ga odgaji? Ne može niko. Teško je porediti nekadašnje vreme i današnjicu. Nekada je skoro svaka kuća gajila posek kako bi pripremila meso za zimske dana, a sada poneko odgaji jedan ili dva“, kaže Gotovčević i dodaje da je cena klanja i sređivanja poseka od 2.000 do 3.000 dinara.
„Tu računa nemamo ni ja, ni oni. I muka je i njima i meni”, kaže Mile i dodaje da je jedan od razloga što se sve manje domaćih proizvoda od mesa priprema u sopstvenoj režiji je i to što su se i navike u ishrani promenile.
„Sada mladi više vole da jedu viršle, safalade, parizer i mortadelu nego naše domaće proizvode. Tako je jer je roditeljima najlakše da kupe kilogram viršli nego da daju detetu domaći proizvod, koji je mnogo zdraviji”, naglašava Mile.
Milorad Stanojević iz Popučaka ove godine je za zimu spremio mesa i mesnih prerađevina od dva tovljenika od po 150 kilograma. Prema njegovim rečima, nikada nije bilo teže odgajiti posek nego ove godine.
„Ja sam ove godine odgajio dva poseka, ali nikad nije bilo gore. Kada sam ih kupovao krajem maja, plaćao sam po kilogramu žive vage 240 dinara, a sada, kada bih ih prodavao utovljene, cena je 120 do 130 dinara. Da bi dobilo jedan kilogram prirasta, svako je moralo da pojede po tri kilograma koncentrata, a kilogram koncentrata je 37 dinara, što je ukupno 111 dinara. Uz to treba dodati rad, troškove veterinara. I gde je tu računica? Šta sam dobio? Ništa. Jedino je dobro što znam da sam ga ja odgajio, znam kakvo je meso i što nisam morao da sada dam novac odjednom da bih ih kupio. Inače, ostala je tradicija i malo navika da se spremi suvog mesa, slanine, masti, a nema ih računa gajiti“, kaže Stanojević.