Sin razume kada mu majka kaže da nema

i Zorica boluje od dijabetesa, reume povišenog pritiska i brine o Milanu, koji je višestruko ometen u razvoju

Koliko puta ste se požalili na uslove života, malu platu ili životno i poslovno okruženje? Koliko često volite da zavirite u tuđe dvorište, pa kažete kako komšija živi bolje od vas? Često zaboravljamo da pogledamo, ili jednostavno ne vidimo, one koji imaju manje ili nemaju ništa. Jedan do takvih primera je porodica Stojilković.

Milan i Zorica Stojilković žive u selu Lopardince u opštini Bujanovac. Milan ima 21 godinu i osoba je sa invaliditetom.

- On je višestruko ometeno dete u razvoju, sam ne može da se snalazi, ne može ni da se obuče sam, trenutno i pelene nosi - kaže za RTV Vranje majka Zorica Stojilković.

Osobe sa invaliditetom imaju ista prava kao i svi ostali ljudi i to je propisano zakonom. Ipak, oni su često na marginama društva, i to ne samo zbog svoje bolesti.

- Zvali smo zato što nemamo uslova, nemamo ni kupatilo ni kuhinju, kuća je stara oko 50 godina i ako može neka pomoć - kroz suze govori majka Zorica za RTV Vranje.

Milan pohađa Školu za osnovno i srednje obrazovanje „Vule Antić“, gde dobija svu neophodnu negu i pomoć.

- Odvedem ga, dovedem ga iz škole do kuće, to je tako svaki dan - kaže tužna majka.

Porodica Stojilković živi od tuđe nege, u kući nemaju vodu i teško se snalaze i za svakodnevne životne potrepštine, pošto veliki deo novca odlazi na lekove. Zorica ima dijabetes, reumu i povišen krvni pritisak, a pritom je 24 časa upućena na Milana, pa ne može da dodatno prihoduje. Pokušali su da ostvare pravo na neku vrstu pomoći, ali bezuspešno.

- Pitali smo u Bujanovcu, ali oni kažu da nemamo pravo jer imamo zemlju. Imamo, zapravo, imanje, i zato nemamo pravo ni na šta. Ja nemam koristi od tog imanja, nemamo ni mašinu da obrađujemo zemlju, a i kad bih imala ne bih mogla, jer pored Milana non-stop mora neko da bude - pojašnjava Zorica Stojilković za RTV Vranje.

Tako prolazi dan za danom u kući Stojilkovića. Oni se nadaju boljem i skromno traže pomoć. Milan je redovan u školi, lepo se druži sa svojim drugarima, tu mu je toplo i prijatno. Zima je ipak najduža za one koji nose proleće u srcu.

Oni treba da nam budu primer i da nas nauče da češće u životu kažemo „hvala“. Milan se raduje svakom novom danu, iako zna šta znači reč „nema“.

- Hoće on da posluša, kad mu kažeš da nešto nema, on to razume - zaključuje Zorica Stojilković.