Zivot, politika, sport
Ubeđen sam, čak i kad sam se godinama šalio sa ljudima, da sam „Čovek broj dva“. Jedini koji zna veće tajne od mene je - aktuelni šef države. Ovo sam iz kurtoazije i svojih obrnutih i suprotnih ubeđenja formulisao kao „aktuelni“. Inače, to aktuelni će da potraje... Čak sam skoro u dvadeset sekundi „dugom“razgovoru jednom meni, uprkos svemu, veoma dragom čoveku rekao da „znam sve“, a taj obavešteni čovek mi je rutinski odgovorio: „Znam da znaš sve.“
Ponovo sam u situaciji, slično u završnoj fazi blaženopočivših TV emisija, da anketiram samog sebe, a potom i dosta ljudi, da li da prekinem sa pisanjem ovih kolumni. Mada mi kažu da se opasno čita. Niti je razlog strah, niti je razlog interesna sfera, jednostavno - sve znam i glupo je. Mislim da sam u prošlonedeljnoj kolumni ponajviše toga i rekao i gotovo da dalje nemam šta. Vučić će lako sve ovo „izneti“i podneti, iako ko zna šta oseća u sebi kao čovek. Dragan (Đilas) isto trpi kao životinja što običan smrtnik ne bi podneo. Obojicu znam i obojica su mi bili bliski prijatelji godinama (prvoimenovani decenijama...) i obojici na ravne časti skidam kapu šta mogu da istrpe i podnesu. Na ravne časti im skidam kapu. S tim što sam ubeđen da Vučić u dugoj igri „dugih staza“pobeđuje volšebno po ko zna koji put.
Vučić je Tito. Samo, što bi jedan moj mudri i obavešteni drugar Nemanja, Neca, rekao - „Demokratski Tito“. U tom kratkom razgovoru sa tim mojim opasno obaveštenim drugom sam samo klimnuo glavom na tu formulaciju. Ništa preciznije nisam čuo, i to u deliću sekunde od te dve kratke reči. Ja vrlo retko klimnem glavom u razgovoru s raznim ljudima, uglavnom zaključim da ne znaju ništa, pa namerno demonstrativno okrenem glavu od sagovornika. Da ga ne uvredim, ali da mu dam do znanja da veze nema. A ako utvrdim da nešto zna, ali to ja već znam, prećutno ga gledam u oči i time mu signaliziram da je u pravu, da zna stvari, ali da ja to već odavno znam. Zašto ja nisam uspeo u politici, mnogo ljudi pita i prećutno misli to? Prvo, zato što nisam radnik. Ja ležem u pet ujutru od 1988, kad sam se vratio iz vojske i zarekao da me nikad niko neće više na silu naterati i odlučiti kad ću da spavam, osim delimično u julu 2017. u Dubrovniku, ali to je leto i letovalište, pa me umor savladao.
Drugo, samim tim ne ustajem pre 14 časova. Doduše, imam taj instinkt, pa od 9 sati nekako prelistam po TV kanalima sve po pet minuta. Kad se sit ismejem sam sa sobom, a ponekad i od muke, nastavim do 14-15 sati spavku. Prvu kafu pijem u kafiću oko „četvorke“(16 časova). Dakle, za politiku je potrebno sve obrnuto od mog načina života. Da ne trošim prostor šta je sve to neophodno. Ali zato sam veteran, a očuvan, što bi rekli, i dalje mladolik i mešavinom kaldrmsko-prirodnointeligentnog i dovoljno obrazovanog i iskustvenog, a pre svega i iznad svega spletom hiljada okolnosti savršeno obavešten, što je dovoljno da me poštuje ko treba da me poštuje. Ili, ako ćemo u množini - da me poštuju koji treba da me poštuju.