Žena mi je zabranila da održim koncert!

Ivica Dačić, potpredsednik Vlade, priznao za „Alo!“

„Planirao sam veliki koncert za 50. rođendan, ali su me supruga i prijatelji ubedili da je to glupost. Objasnili su mi da je to sramota za političara. Možda ipak zapevam pred publikom za 60. rođendan“

Ministar inostranih poslova Srbije Ivica Dačić važi za čoveka koji van političke scene živi boemskim životom, uživa u muzici, proslavama i estradnim okupljanjima, a on je u iskrenom intervjuu za „Alo!“otkrio koliko je zapravo muzika važan deo njegovog života, zbog čega se uvek rado lati mikrofona, kao i uz koju pesmu ume da zaplače.

Dačić je otkrio i planove za solistički koncert od kojeg ga je pre nekoliko godina odgovorila porodica, kao i razloge zbog kojih kad zapeva, ne sme da uzme bakšiš od prisutnih.

Često vas viđamo na događajima na kojima se okuplja estrada. Da li vam prija da se sklonite od politike i političkih obaveza?

- Uvek se odazovem na događaje za koje mislim da će proći u nekoj lepoj i prijatnoj atmosferi. I političari imaju dušu, ali se to zaboravlja. Volim događaje koje prate zabava i muzika, pošto je to retkost kada je reč o političkim skupovima i manifestacijama. Za razliku od političkih događaja, ovi drugi odišu nekom vrstom normalnosti.

Dugo ste na političkoj sceni i za sve to vreme ljudi na vas gledaju kao na čoveka iz naroda. Koliko je takva slika u narodu važna za jednog ministra?

- Raduje me ako šaljem takvu sliku i ako se takav osećaj održava u narodu. Često stanem, pa me uhvati melanholija jer godine prolaze brže nego što svi mi očekujemo. Čini mi se da je začas prošlo silno vreme - iza nas su teške godine i kada čovek promisli koliko je toga prešlo preko leđa našeg naroda, možemo biti ponosni što smo izdržali i što nas teški periodi proteklih decenija nisu slomili, već upravo suprotno - ojačali.

Poznati ste kao ljubitelj pesme i muzike. Uz koju vrstu muzike se najčešće opuštate?

- Najviše volim muziku nastalu krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina. To je pop muzika. Naravno, volim da čujem narodnjačku pesmu, od toga ne bežim. Objektivno, naš narod voli narodnu muziku i uz nju se onako iskreno i opušta, i veseli, i raduje.

Kad toliko volite da pevate, da li ste nekada razmišljali da promenite profesiju?

- Volim da pevam i to je opštepoznata stvar u javnosti. Ko peva, zlo ne misli, je li tako?! Kad god mi se peva, ja pevam, tako da nije bilo potrebe da biram između politike i muzike.

Da li se pesmom borite protiv onih trenutaka kada vam je teško?

- Naravno! Pa, koliko sam puta samo tako radio kad mi nešto nije po volji. Nije meni uvek sve po volji, pa se izborim uz neke lepše stvari. Naš narod je muzika. Ovi stranci, zapadnjaci, ne mogu da razumeju naš mentalitet. Naš narod je takav. Mi pevamo i kada nam je teško i kada nam se plače.

Kako pored tolike ljubavi prema pevanju sve dosad niste napravili neki solistički koncert?

- Znate kako, hteo sam i isplanirao sam da napravim veliki koncert. To se nije ostvarilo

jer su me supruga i najbliži ljudi kojima sam okružen ubedili da je to glupost. Objasnili su mi da je to sramota za jednog ozbiljnog političara i da nema nikakve potrebe da pravim koncert. A ja sam tako želeo da proslavim svoj pedeseti rođendan. Nego, pošto su me sprečili da pevam pred publikom za pedeseti, moram da sačekam šezdeseti i da ostvarim to što sam zamislio. Možda to bude i za pedeset i peti, ko zna?! (smeh)

Uz koju pesmu ostavljate najveći bakšiš?

- Ne stignem da ostavim bakšiš jer ja uzmem u ruke mikrofon

čim ga vidim. Onda zapevam, pa sam ja taj koji uveseljava druge. Mogao bih eventualno da primim bakšiš, ukoliko bi mi to dozvolila Agencija za borbu protiv korupcije.

Uz koju pesmu umete i da zaplačete?

- Uvek pevam pesme koje me emotivno pomere i koje lično volim da čujem. Postoji nekoliko pesama koje izdvajam kao sebi najbliže, ali rekao bih da najviše volim da izvodim sevdalinku „Ah, što ćemo ljubav kriti“. Lično je doživljavam kao najemotivniju za izvođenje.